Прочитај ми чланак
(Томислав Кресовић)
У интервјуу немачком листу „Франфутер Алгемајне Цајтунгу“, Александар Вучић каже да није преко ноћи постао еврофанатик, већ да је то био процес. Тај процес је био са пуно политичких екстрема, радикалне политике уз јак удар на демократске процесе, притисак на опозицију и новинаре и вешто трајање у политици више од две деценије. Лидер СНС и приви потпредсендик владе Александар Вучић високо цени социолога Макса Вебера творца бирократске организације власти и рационалне политике у стварању Вајмарске Немачке после I светског рата.
Тезе по Веберу и Вучићу
Да погледамо неке тезе и мисли из предавања Макса Вебера у тексту “Политика као позив” који могу бити значајни за политичку каријеру Александра Вучића. Вебер каже “Могућа су два начина за претварање политике у свој позив. Неко живи “за” политику или од политике”. Пример лидера СНС али и већине политчких лидера у Србији пре свега СПС, ДС, ДСС, ЛДП је да живе од политике. Лидер СНС Александар Вучић је 22 године у политици као високи функционер СРС, народни посланик, лидер СНС министар одбране и први потпредседник владе Србије. Вучић је био одличан студент али се није битније доказао у правним наукама као адвокат, судија, тужилац већ као правник у политици. Зато је Александар Вучић као и Ивица Дачић, Чедомир Јовановић и остали на политичкој сцени у улози професионалних политичара по узору на комунисте пре рата када постају професинални револуционари, а после светског рата политичари револуцинари опшег позива и политичари бирократе.
Политика у Србији није за богате?
Једна од теза Макса Вебера је и „“Политику могу да воде или “почасни” и у том случају како се обично каже “независни”, то значи имућни људи, пре свега рентијери, али је доступно и људима без поседа и тада мора бити материјално награђена”. Политичко искуство у Србији показује да имућни људи не могу да буду успешни политичари јер им то олигархија на власти не дозвољава, већ само финансијери политичких предузетника, политичких лидера. Србија у својој политичкој историји није много „трпела“ богате у политици, јер су са пуно страсти у политички живот у Србији улазили људи јаких идеја и емоција и плитког џепа који се пунио дужином и дубином власти и утицаја у политчкој сфери.
Вођа и плебисцитарна демократија
Вучићев омиљени социолог Вебер каже: „Вођа постаје само онај кога машина следи, и то у и мимо парламента. Другим речима стварање таквих машина значи увођење плебисцитарне демократије”. Политичка машина то су партије а политички предузетници вође, које теже да постану лидери односно бос-ови. Већина политичких опција у Србији 1990-2000. године била је у духу „плебисцитарне демократије. СПС-а и делом СРС а од 2000.године у нешто мањем обиму ДС и сада СНС, која по анкетама јавног мнења ужива поверење и преко 40 одсто бирачког тела, а лидер СНС Александар Вучић и преко 60-70 одсто поверења анкеатираних грађана. То је тај пут у „плебисцитарну демократију“ која активира високе емоције и енергије грађана и траже „очинску“ снагу и одлучност политчких вођа. Србија је имала деведетих година у тој матрици Слободана Милошевића и сада у блажој форми Александра Вучића.
Политичка еволуција или одржавање на власти
Политичар да би опстао на власти и у политици мора да се мења, прилагођава времену, бирачима али и страним факторима који одлучују о судбини Србије. Вебер каже „Бос нема никакве чврсте политичке принципе, лишен је сваког уверења и пита исључиво шта доноси гласове”. Лидер СНС у свом интервјуу за Франфутер Алгемајне Цајтунгу“, каже „То је био процес. Није да се једног јутра пробудиш и једноставно кажеш – ја сам другачији… За разлику од многих политичара у Србији који се понашају као да су увек у праву, ја се не стидим да кажем да сам се варао. Грешио сам. Нисам био у праву. Иако није лако, ја признајем своје заблуде“.
Како да Србија промени саму себе?
Вучић отвара карте односа власти у Србији према моћним државама и каже: „Али чак ни у Немачкој, где се са посебном скепсом гледа на Србију, нико не може да каже да га је београдска власт у последњих годину и по дана преварила. Што најавимо, то и урадимо. То је први пут у новијој историји Србије. До сада смо често једно причали, друго мислили, а треће радили“, истакао је он и навео да „нам нико неће помоћи ако сами не средимо своју кућу“. На овај начин Вучић шаље поруке Берлину и другим државама ЕУ да ће следити упуства која су Србији као услови за унутрашње и спољне уређење и односе потребни како тражи ЕУ од Србије.
Вучић сматра као и премијер Дачић да је потребно да Србија и српски народ на путу ка ЕУ промене свој менталитет, вековне навике и одрекне се већег дела свог индентитета. Вучић каже: “Вебера сам одавно читао. Често кажем да нама у Србији недостаје протестантска етика. Нисмо довољно одговорни. Морамо да променимо менталитет. Није питање Косово и економска криза, све то можемо да решимо. Плашим се нашег менталитета, наших навика – то је наш прави проблем“. Вучић нас позива да следимо Макса Вебер који у свом делу “Протестантска етика и дух капитализма”, објављеном 1905. даје научну анализу узрока и последица које су омогућиле протестантизам и које су оствариле могућност појављивања феномена модерног човека- капитализма.
Веза између протестантске етике живота и настанка капитализма главна је тема ове Веберове књиге. По Веберовом мишљењу, капиталистички привредни поредак има дубоке корене у религиозној области. Пресудну улогу у стварању предуслова који су омогућили успостављање капиталистичког начина производње одиграо је религиозни покрет реформације у 16. и 17. веку, тзв. аскетски протестантизам. Вучић од светсавског православног духа Срба и Србије тежи духу протестантизма у врмену када влада економски и политички глобализам и доминација економоских и политичких модела моћних држава Азије пре свега Кине, православне Русије, моћних исламских држава које своју моћ не заснивају на протестантизму и Максу Веберу.
Закаснела историја на Балкану
Вучић је у једном делу у праву кад каже „Када је 1989. пао Берлински зид и када се свет променио, ми Срби нисмо схватили шта то значи. Нисмо више разумели свет. Европска идеја је сазрела, али је ми нисмо видели. Данас кажем: ми волимо Русију, сарађиваћемо са њом – али наша будућност је без сумње на Западу.“ Ова теза је тачна али је учешће Александра Вучића у политичком животу Србије и њеној власти и институциајма била таква да није разумео или као добар правник хтео да разуме због свог учешћа у политици дух времена и промена од 1992 до 2008 године. То је веома дугачак пут да би се преко њега олако прелазило и заборавило. Немачки политичари и јавност у Вучићу виде данас најмоћнијег политичара или како кажу Вучићеви блиски сарадници да је “Вучић данас најскупља и највреднија инвестиција у Србији”.
Вучић као вешт политичар који је од еврофобисте постао еврорелаиста каже: “Не верујем да ће за пет, шест година још бити проблема Хрватске и Србије који су нерешиви. То важи и за однос Београда и Приштине. Наредних година ћемо допринети разумном дијалогу и решити отворена питања у обостраном интересу. То неће бити лако, али ћемо успети“. Вучић овде поручује да ће трајати у власти и наредних пет-шест година и да ће утицати на нормалније односе Београда и Загреба и Београда и Приштине. Са или без Вучића Србија ће на путу за ЕУ до 2020. или 2023. године морати да изврши нормализацију и односа у региону уз одрицање неких својих националних и државних циљева. Због тога и важи Веберов став кој каже: “Политика значи снажно, лагано бушење тврдих дасака са страшћу и мером истовремено“.
(Видовдан)
