Прочитај ми чланакУ Горњим Горачићима код Пријепоља мештани покушавају да спасу село од нестанка тако што нуде бесплатне плацеве.
Ристан Савковић који има две године једино је дете у Горњим Горачићима код Пријепоља где је не тако давно у клупама сеоске школе било 120 ђака, па његове комшије нуде бесплатне плацеве викендашима како се не би угасило село.
Ристан, негова мајка Јелена (32) и отац Вујица (37) најмлађа су породица у селу Горњи Горачићи у врлетима Јадовника где је сурова клима. Овде се зимус дими из оџака свега седам кућа раштрканих по планини, а осим Савковића и њиховог неожењеног комшије Слободана Петрића (27) у селу нема других становника млађих од 60 година.
– Пре око пола века овде је било скоро 60 кућа, а у свакој по петоро и више чељади, а данас данима нико да прође сеоским друмом да му назовеш „добар дан“. У Савковићима, Ракоњцима и Остојићима је свега по једна, а у Петрићима и Думићима су по две куће у којима се живи током целе године. Најтеже је када завеју снегови а овде на 1.300 метара надморске висине зима траје и по седам – осам месеци – јада се Вујица Савковић.
Солидарност
Живот у планини научио је горштаке солидарности, па су увек ту када је комшији потребна помоћ.
– Јесу у селу углавном старци али када ми је зимус снег срушио кров на новој шатали сви су дошли да помогну. И ту нема ништа необично. Ту смо да се нађемо једни другима у невољи јер док ти родбина стигне из града обично је већ касно – каже Вујица Савковић.
Када стаса за ђачку торбу мали Ристан мораће да пешачи шест километара до најближе школе у Aљиновићима, уколико се и она у међувремену не затвори јер у околним селима скоро да нема деце. Мештани Горњих Горачића кажу да овде излокани сеоски путеви воде само у једном правцу.
– Најмање нас има на родном огњишту. Могао сам и ја попут мојих комшија и рођака да одем у Крагујевац, Чачак, Пријепоље, Нову Варош или у Русију где ми већ 10 година ради брат, али сам решио да останем у селу и будем свој газда. Јесте тешко и пуно се ради, али се не кајем. Бавим се сточарством као и други у селу, а овде су иделани услови за то. Много је пашњака и ливада које нико не обрађује и који зарастају у коров – каже Савковић.
У покушају да оживе село мештани су последњих година бесплатно поделили тридесетак плацева за викендице. Зато су им сада лети прве комшије из Београда, Вршца, Новог Сада…
– Било би и више викендаша, али је проблем лош пут. Преко планинског потока на улазу у село нема моста па се мора колима кроз воду, а сеоска џада је пуна рупа и блата. Подједнако је непроходна и зими и лети – јада се мештанин Мирослав Думић (68).
Aли на природним лепотама Горњих Горачића и Јадовника бог међутим није шкртарио када је стварао ово парче света. Мештани су радни и углавном живе од продаје сира, а нема домаћинства без пуне штале. Вујица Савковић гаји 200 коза, Слободан Петрић преко 20 говеди, док Мисрослав Думић и његова супруга Јованка (67) имају десетак музних крава.
-Нема лепшег села, али шта вреди када нам је све далеко, а држава и општина не чине ништа да нам олашају живот у овом беспућу. Зими нам до прве продавнице треба два сата, а далеко је и амбуланта. Лекар дође једном седмично у Aљиновиће и препише рецепте, али до најближе апотеке у Сјеници има 17 километара у једном правцу – каже Јованка Думић.
