Правник: Како да законски заштитите своје дете од наметнуте вакцинације

07:00 09.02.2024.

Пропаганда све више удара по обликовању свести народа, па и ми, који смо на другом крају те гнусне приче, морамо сви све више узвраћати и контраофанзивно, али чињенично и аргументовано „пуцати“, тако да „они други“ нема шта да зуцну, а камоли да просипају „струка-наука“ мантру. Добро се доказала последње 4 године. ИЗНЕНАДА се доказала…

Тема дана – папирић, насловљен са „сагласност“ или „пристанак“ и сл. који људима који хрле да буду заморци, уваљује медицинско особље, рачунајући да се са тим потписом обезбедило од кривице и одговорности.

Како „мали Ђокица“ замишља да то треба да функционише и како се тај, за пацијента најважнији корак, у пракси спроводи:

Дође заплашен, слуђен човек у локални ДЗ да се информише или да се одмах преда.

Ако ништа не пита, већ само заврће рукаве, неће бити удостојен ничега, осим:“Седи ту мало, па ако ти се не манта, ‘ајде здраво.“

Ако се одважи да натукне неко питање, добиће одговор у стилу:“Ово ти је ок, нема да бринеш, права одлука, доведи фамилију, комшије и колеге.“

Биће му потурен папир са пар празних црта за попуну личних података и неколико генерализованих, уопштајних реченица, којима он својим потписом потврђује да је претходно детаљно упознат са свим чињеницама о саставу, учинковитостима и контраиндикацијама лека итд.

Обавезни елемент је и одрицање од одговорности и медицинске установе и произвођача, што ће рећи да ће одговорна бити црна судбина или зли Бог.

У пракси, нити лекар има појма шта препоручује и шта сестра убризгава у раме, нити има појма шта је састав, нити има појма о делотворности, нити има појма о контраиндикацијама, нити он појма благог има о било чему!

Ноћна мора за педијатрије је пријем писаног захтева родитеља којим се тражи информација о свему напред наведеном, да би се донела одлука о шприцијацији детета.

Зашто? Зато што су у обавези да вам написмено одговоре, а не умеју и/или не смеју да одговоре.

Због тога неретко ове установе одбијају да приме ваш писани захтев, што је брутално кршење ваших права. Али, када захтев пошаљете препорученом поштом на адресу установе и то педијатрији и заштитнику права пацијената, те у рукама имате доказ о пријему захтева у установу, у виду поштанске повратнице, имате и необорив доказ да ви нисте ништа одбили, већ претходно нисте ни информисани шта се од вас очекује да прими ваше дете или ви, како се то може одразити на његово здравље краткорочно и дугорочно и чиме се гарантује одсуство икаквих алергена и супстанци које ће дете потенцијално примити у себе итд. итд. итд.

Да је правне државе у Србији, пристанак који сте на напред описан, намерно карикиран начин дали, на суду не би био никакав доказ на страни тровача, јер је обезбеђен само форме ради, а суштински не значи апсолутно ништа за доношење валидне одлуке пацијента.

Информисани пристанак, који је заиста валидан, значи да сте претходно подробно обавештени о циљу, поступку, очекиваним резултатима, утврђеним ризицима и контраиндикацијама на краћи, средњи и дужи рок, о саставу експерименталног препарата, као и о томе ко и под којим условима гарантује и одговара за све информације које су вам дате на увид и са којима се саглашавате.

Још је 1966. године, када је информисани пристанак први пут уведен у медицину, дакле пре него је медицина удављена фармацијом и пре него је све постало трка за парама и морбидна тежња за депопулацијом, установљено свето правило, које је у теорији на снази и данас:

„НИ ПОД КАКВИМ ОКОЛНОСТИМА ЛЕКАРИМА НИЈЕ ДОЗВОЉЕНО МА ШТА ШТО БИ ОСЛАБИЛО МЕНТАЛНУ И ТЕЛЕСНУ ОТПОРНОСТ ЧОВЕКА. НЕ ПОСТОЈИ ПРАВО ДА СЕ РИЗИКУЈЕ НАНОШЕЊЕ ШТЕТЕ НИЈЕДНОМ ЧОВЕКУ РАДИ КОРИСТИ ДРУГИХ.“

Устав наше земље, који ће једном сигурно васкрснути из коме, у коју је бачен последње 23 године, изричито каже и то упамтите добро:

„Физички и психички интегритет је неповредив. Нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.“

Не дајте никоме на себе.

Ти, који нам раде о главама, најчешће су незналице и површни извођачи радова, али су управо они ударна песница оних невидљивих и бесни пси које пуштају на људе.

Одбрана против тих тв експонената је ваше знање, оштро и мирно супротстављање аргументима и чињеницама, самоуверено постављање питања и уживање у гледању како се повлаче и черупају оне који су се од страха или незнања већ предали фингираној статистици.

Сулудо што родитељи брину за здравље и безбедност своје деце и што отворено сумњају у намере оних који раде у интересу фармакомафије, а што је потврдила корона диктатура.
Борба са ветрењачама – друго дете, други део, иста мета – исто одстојање
ПУ у којој моје млађе дете похађа обавезни припремни предшколски програм, пола године по почетку предшколске наставе, истиче стари, добри захтев да родитељи доставе „вакциони“ картон детета, како се изрази васпитачица.

Најпре сам иницирала „1 на 1“ усмени дијалог са њом, током кога сам истакла да ја, у својству родитеља и законског заступника свог детета, нисам сагласна да предшколска установа остварује увид у здравствени картон мог детета, тим пре што родитељ нема увид у то у које сврхе се посебно осетљиви подаци о детету прикупљају, ко их и како обрађује, ко им и зашто приступа, да ли се ови подаци извозе у иностранство и у које сврхе, на који начин је обезбеђена правна, кадровска и техничка заштита ових података од упада трећих лица итд.

Васпитачица се консултује са педијатријском сестром из ПУ која, разумљиво, нема одговор, и не мора она да га има уосталом, већ износи своје мишљење, истакавши да има смисла то што кажем, али да то не зависи ни од вртића, ни од ње…

Пет дана након тога, тј. данас, васпитачица објављује на вибер групи свих родитеља, са 25 учесника, допис којим је Секретаријат за дечију заштиту Града Београда одговорио једном оцу, који се обратио Секретаријату са захтевом за мишљење по ком основу ПУ траже увид у здравствене податке деце.

Одговор Секретаријата (овде приложен), је без спора тачан, али и непотпун. Наиме, Секретаријат истиче ону страну „медаље“ која одговара систему, док у целости превиђа и не изјашњава се о другој страни „медаље“ односно о оној, која одговара савесним родитељима, који о нечему и размишљају, а не јуре безглаво да испуњавају захтеве и наредбе.

Како је васпитачица став Секретаријата објавила јавно, тј. на групи, то сам и ја своје мишљење изнела и објавила јавно, тј. такође на групи.

Свој одговор цитирам овде у целости, ако има родитеља којима може бити од користи, а не сумњам да таквих има:

„Интересантно једнострано виђење, које истиче само један део императивних прописа, у целости занемарујући други, далеко важнији део: Полудневни и дневни предшколски програм су у Србији ОБАВЕЗНИ по сили Устава и закона, односно, за разлику од јасли и вртића, не постоји право избора родитеља, у смислу воље да се предшколски, као и основношколски програм похађа или не похађа.

Уставом Републике Србије, прописано је да је основно образовање, под којим се подразумева и предшколски програм, ОБАВЕЗНО и бесплатно, неусловљено било каквим околностима везаним за здравствени, социјални, верски, национални или било који други аспект детета.

Устав је правни акт највише правне снаге у држави, претежнији и „старији“ како од закона, тако и од појединачних правних аката, као што су правилници и сл.

Другим речима, ниједна институција Републике Србије нема уставно овлашћење, дакле овлашћење акта највише правне снаге у земљи, да искључи из ОБАВЕЗНОГ предшколског програма дете по било ком основу, па ни по основу питања која задиру у сфере посебно осетљивих података о личности детета, у која спада вакцинални статус детета.

Тим више, што као услов за упис у предшколску установу, те самим тим ни у уговорима које родитељи потпусују са ПУ приликом поласка детета у ППП, не постоји уговорна клаузула која вакцинални статус или увид у здравствени картон детета претпоставља као обавезан елемент уписа у установу која је по Уставу и по закону обавезна за децу.

Закључно, вакцинални статус детета НИЈЕ правни основ за искључење детета из УСТАВОМ ПРОПИСАНЕ ОБАВЕЗУЈУЋЕ установе, јер је овакав вид дискриминације деце заснован на правилнику, који је тек трећи правни акт по правној снази у нашем правном систему, а тим више када је контрадикторан и супротан највишем правном акту, тј. Уставу.

Ето, мало да се образујемо, са формално правне стране, пошто у групи имамо и најмање једног родитеља дипломираног правника.

Велики поздрав свима,

Сашка“

Аутор: Сашка Љубичић, дипломирани правник