Прочитај ми чланак
Стефан Урош III Дечански (1321-1331)
Још за живота свог оца краља Милутина добио је на управљање зетску област, али је ускоро сковао заверу да скине оца са престола па је у томе осујећен. Протеран је у Византију са породицом међу којом је и његов син, касније цар Душан. После смрти краља Милутина проглашен је за краља 1321. године. Стефан Дечански проширио је државу на југ према Византији, а кад су се Византијци удружили са Бугарима, потукао је Бугаре на Велбужду, захваљујући вештини и храбрости свога сина Душана, који је већ био проглашен за краљевића. Стефан је подигао манастир Дечане, где је после смрти и сахрањен 1331.године.
Стефан је рођен из брака краља Милутина и Ане, ћерке бугарског цара. Када се Милутин поново оженио Стефан проглашен нелегитимним сином, и као такав није имао права на престо. Ипак, Стефан је послат у Зету као очев намесник. Плашећи се да ће потпуно бити искључен из наслеђа, Стефан је организовао побуну против оца. Иако је побуна имала све изгледе да успе, то се ипак није догодило. Изгледа да је Милутин наслутио шта се дешава и покушао да започне преговоре са Стефаном, али их је овај одбио и подигао се на оружје. Међутим, Милутин је успео много брже да окупи војску и са њом је кренуо ка Зети на Стефана. Снага Милутинових трупа у односу на оне које је у том тренутку успео да окупи његов син била је драстично већа, због чега се он пред њима повукао са друге стране реке Бојане и прихватио преговоре које му је Милутин, понудио.
Стефан је изашао на коленима пред оца и молио је за своју милост, али је Милутин био немилосрдан. Наредио је да се његов син окује и у ланцима спроведе у Скопље. Ту је у тамници, после неког времена, по очевој наредби ослепљен, чиме је Милутин планирао да га онеспособи као претендента на престо и евентуалног вођу незадовољне властеле, пошто је према средњовековним схватањима као слеп био неспособан за управљање државом. Међутим, касније ће се испоставити да је Стефан ослепљен само делимично или боље рећи привремено, али је то од Милутина врло вешто скривао. Не зна се како је тачно спашен вид Милутиновом сину и поред краљевог наређења, али се претпоставља да је џелат потплаћен или да је по среди завера против краљеве одлуке. Милутин је после тога, послао, наводно, слепог Стефана са супругом Теодором и два сина Душаном и Душицом у изгнанство у Цариград код свог таста Андроника II.
Битка код Велбужда
Бугари су кренули на Србију из јужног правца да би лакше дошли у додир са Византијском војском. Краљ Стефан је одлучио да нападне Бугаре пре него што дођу у контакт са Византицима; међутим надајући им се са севера Срби су се груписали на ушћу Топлице у Јужну Мораву. Цар Михаило је кренуо на север ка Видину да покупи влашке и татарске најамнике па је онда кренуо дубоко према југу и прешао српску границу код Струме. Чувши за правац бугарског кретања Срби су маневрисали да их пресретну. Краљ Стефан се у том походу зауставио код цркве Светог Ђорђа у Нагоричину и на реци Каменици поново Бугарима понудио преговоре. Ту је и чуо вести од шпијуна послатих у бугарску војску које су говориле о недисциплини у њиховим редовима. Када су у зору 28. јула 1330. године стигла и последња српска одељења краљ им је дао мали одмор и онда напао Бугаре код Велбужда. Број српске и бугарске војске је износио вероватно око 15.000. У борби су се истакли нарочито војници младог краља Стефана Душана. Западни најамници су јуришали у сам центар бугарске војске и вероватно се њима треба приписати смрт цара Михаила који је покушао да побегне али је на једном брегу пао са коња. Ту је и убијен а тело донесено пред краља Стефана који га је сахранио у цркви у Нагоричину. Српска војска је кренула у Бугарску, према Трнову. Цар Андроник III, чувши вест о поразу бугарске војске није хтео да се упушта у борбу него се повукао натраг у Византију. Краљ Стефан Дечански није желео да искористи ову победу и да крене у даља освајања. Властела је била незадовољна због тога зато је збацила старог краља са власти и на престо довела његовог сина Душана.
(herodot.svetisava.edu.rs)
