У врело августовско поподне улазим у кинеску продавницу. Иза пулта шеф надгледа овдашње раднике и узгред на монитору прати чиме му се код куће, негде у далекој Кини, забавља вероватно једини наследник.

Слатко, весело дете, млати ли млати ручицама над необичном играчком (а можда им је и то нека њихова практична алатка, којој нисам у стању да докучим другу намену осим за игру).

– Изволи, комшинице – огласи се Кинез. Заправо ни не станујем близу, али како ми је баш та продавница успут, често ту купим понеку ситницу. ,,Е, баш сам ти ја комшиница“, помислим мало злурадо и објашњавам му какав ми лепак треба.

– А ти… Шта лепиш са тај лепак? Метал? Пластика?

– Метал, танка плочица метала.

– Танка? Шта значи „танка“?

Показујем му тање делове ђинђува наслаганих испред њега, али чини се да ме не разуме. Нестрпљиви купци са корпама у рукама, поцупкују иза мене, чекајући да им Кинез наплати робу, ја бих већ да купим било који лепак, али он се заинатио да схвати шта значи „танка“ и показује ми којекакве дрангулије, не би ли погодио, пратећи сваку нову истим речима:

– Танка… Овако?

Изнервирана, покушавам да му „танка“ кажем на другим језицима. Узалуд. Кад му понудих енглеску верзију, уз питање говори ли енглески, коначно одустаде од показивања и осмехнувши се одговори:

– Не говорим. Говорим српски. И сви ме разуму.

(Башта Балкана)

Ознаке: Кинез, поучна прича, Србија, српски језик