Прочитај ми чланакРекли су да смо четници, да нисмо добродошли и да је најбоље да одемо, кажу тринаесторица Срба који су дошли у село Љубожда крај Истока да обнове своје попаљене домове.
Иде Васкрс, а мене боли душа… Јесам се вратио, али кућа ми срушена, њиву ми ору Aлбанци. Први Васкрс после 18 година славим на својој земљи, фарбаћемо јаја, отићи ћу до манастира Гориоч да се причестим. И сит ћу се исплакати…
Овако говори Мирко Симић (66), који се пре 15 дана, после 18 година избеглиштва, вратио на кућни праг, у ствари, на своју рушевину у селу Љубожда крај Истока у Метохији. Он и 12 његових комшија Срба повратника смештени су у кућу на врх села, спавају на душецима, гледају одозго рушевине својих домова и питају се куд даље и како даље.
– Исцветала јесте, погледај само како се окитила бехаром, а ко ће је јести, бог сами зна – каже Мирков комшија Радомир Ристић (59).
ВИДЕО СВОЈУ КУЋУ И УМРО
Само у Љубожди до јуна 1999. године живеле су 42 српске породице. У избеглиштво су кренули са војском која се повлачила. Њих тринаесторица су се вратили. Нису сигурни да ли ће опстати или ће морати поново у избеглиштво.
– Мој отац је тражио да дође да види кућу, земљу. Дошао је, видео, разболео се и после 20 дана умро – каже Радомир Ристић.
Њих тринаесторица повратника надају се новим кућама, да остану на своме, а нада далека, неизвесна.
Њихове куће су разнели Aлбанци из Љубожде и околних села. Њиховом повратку Aлбанци се нису обрадовали.
– Рекли су нам да смо четници, да нисмо добродошли и да је најбоље да одемо – кажу Срби.
На њиви Радомира Ристића површине 30 ари Aлбанац из села направио је кућу.
– Доле у пољу имам три и по хектара, и не знам ко их обрађује, ко сеје и ко жање… A ја седим овде на брду, гледам моју кућу од 300 квадрата, срушену, моје њиве и боли ме срце – каже Радомир.
Од куће остала рушевина… Мирко Симић
И Миркове њиве у Љубожди ору други. Aлбанци. Четири и по хектара златне метохијске земље.
– По праву јачега – каже Мирко.
– Од моје куће остао само зидић. И он зарастао у траву. Ено тамо где пасе онај коњ. Три и по хектара земље раде Aлбанци, нисам ни ишао да обиђем, рекли нам да не шетамо много около. Нисмо од Aлбанаца у селу очекивали добродошлицу, али нисмо ни оволику мржњу – истиче Милија Благојевић (65).
Миодраг Тијанић имао је у Љубожди све. Куће, гараже, тракторе, комбајне, шталу, пет хектара земље. Зграде запаљене, машине покрадене, земљу обрађују други. Испод села никла пшеница – на српским њивама, а туђа. Мирко и Радомир, Милија, Миодраг гледају…
ПРАТИТЕ СРБИН.ИНФО И НА ВАЈБЕРУ!
КЛИКНИ ОВДЕ!
– Јесте лепо у Шумадији, у Краљеву, на Бумбаревом брду, у Крагујевцу, али овде је лепше, други ваздух, другачија земља, наша – кажу и заћуте.
