Прочитај ми чланак
Идеји вођа младе и експанзивне нације Албанаца не смета расизам, идеја је важнија.
Нека 2000/01. Београдски кафић, једна прегалница на пројектима денацификације Срба износи ми једну анторполошку студију – ја бих рекла, па ово је некаква еугеника, оно што се некима није допало код нацистичких учења, али ћутим, занима ме шта ће рећи. Студију дакле о Албанцима као здравој, јакој, младој нацији. Здрава крв, каже денацификаторка Србије. Крв? Да, каже. Албанци имају здрав ДНК. Здрав ДНК? Да. Зато су у експанзији, расту – прича госпођа задивљено мени која тада и не сањам да ћу се бавити том темом и само сам радознала.
ПОСМАТРАЊЕ ПРОИЗВОДЊЕ НАЦИЈЕ
Занима ме ко су ти „антрополози“ и каквим се то чудним истраживањима баве. Где то може да се прочита? Ко си они? Ех… Није то за ширу јавност, неупућена сам, требало је у мојим годинама одавно да се интересујем. Правдам се – касније схватам да сам рекла нешто врло некоректно – занимљиви су, чудан им језик, а заправо сличан ‘талијанском можда румунском, заправо – схватам сад – рекла сам да немају свој аутентички језик, већ су све изведенице из латинског, не изговоривши то већ помињући „романске језике“, и моја романтична прича о Сицилији и сличностима у обичајима, глупост бактања језиком док неко прича о ДНК – спада у нехајну радозналост неких других времена иако је рат био завршен а ја нисам навијала за „миротворце“.
Као што рекох, нисам имала појма да радозналост лако заврши на оптуженичкој столици неког расизма, непризнавања неке нације. Није ме занимало. Албанце с Космета нисам познавала и, осим оног хистеричног извештавања CNN (refugies, refugies) где – тако је деловало – милиони неких људи прелазе преко Проклетија и магловите приче о Призренској лиги, знања о некој иреденти против које је Југославија ратовала много после Другог светског рата, хапшења Власија, много слика неког мозаика, тада још егзоитчног, непознатог, а које код оних који нису ксенофоби и наивни су у својој заинтересованости, буди само једну радозналост.
Шта ја знам, било ми је интересантно док ме страст госпође с којом сам разговарала није одбила, убила радозналост и изавала гађење. Некакав пројекат у најави, неки белосветски антрополози, млада нација, здрав ДНК… Примитивно, а слушаш од некога ко ти објашњава како си ти примитиван јер ниси денацификован. А кад сам се нацификовала? Нека се не ругам? ОК, не ругам се.
Сада се пројекат више и не назире, јасан је и остаје нам само да не верујемо својим очима (забога, па 21. век је), али пројекат стоји на све чвршћим ногама и остаје нам само да будемо цивилозовани, саблазнути у тишини, да се пред светом правимо да је све нормално и да не будемо политички некоректни, подсећајући на глупости типа: Космет је скандал, племенско устројство које симулира државу и које није ни мало егзотично.
ДРЕНИЧКА ГРУПА И ПРОТЕСТИ
У Основном суду у Северној Митровици 27. маја изречене су пресуде једанаесторици чланова Дреничке групе. Осуђени су на укупно 59 година затвора. Најтеже казне изречене су градоначелнику Србице Самију Љуштакуу – 12 година затвора, и некадашњем амбасадору Косова у Албанији Сулејману Селимију – осам година затвора. Неколико хиљада грађана Србице је дан касније, 28. маја, блокирало пут Глоговац-Приштина у знак протеста због одлуке којом су изречене вишегодишње затворске казне члановима ове злогласне групе, међу којима и градоначелнику општине Глоговац Неџаду Демакуу.
Еулексов суд је тог дана, за те неке Албанце, постао оркестар којим диригује српски шовинизам. Зашто да не? Еулексов суд је „оркестриран од стране српског шовинизма“. Оног истог који хоће да окаља часну борбу терориста, који су постали ослободиоци и сада, као призната Ослободилачка војска Косова, имају сва права овог света да се буне. И да дају саопштења попут овог:
„Општина Глоговац и сви њени грађани изражавају своје незадовољство од почетка процеса против породице Демаку и свих осталих који су укључени у оптужбе без икаквог основа. Ако је ово правда, на основу доказа преузетих из Београда, оркестрираних од људи из 1999. и после ’99, закључује се да међународна правда на Косову није успела и да се ставља у службу Србије. Ова суђења која је започео Еулекс правосуђе су за балканске сврхе, како би се успоставила равнотежа за суђења са Србима на Космету и браниоца ове земље – моћних људи из ОВК“.
Или овог:
„Ове пресуде се могу видети као штета високих вредности храбрости наших синова који су на било који начин бранили нашу земљу. Сви грађани општине Глоговац су били уверени да ће ово суђење започети на исправан начин, узимајући у обзир величанствену борбу, али догодило се супротно, суд је узео у обзир неосноване импровизоване доказе“.
Зашто да не? Као млада нација која се игра државе, ругајући се свим обележјима било каквог система, као „здрава нација с јаким ДНК“, мало неука, али није важно, Албанци савршено добро, инстинктивно више него системски, чувају своје племенско устројство и тоталитаризам тог устросјтва (мада у овој, свеопштој збрци појмова, када поменете „тоталитаризам“, сви помисле на Милошевића или, зашто да не, Стаљина, да не кажем Путина – за то није кривити „побуњене“ Албанце, они само папагајски понављају нешто научених и никад схваћених флоскула), несвесни да је то што живе тоталитарни систем, уверени да су се управо коначно ослободили тоталитаризма одавно покојне Југославије. Та озбиљна држава пре него је пала (а паду је била склона) једини је систем – који ова млада нација брка са тоталитаризмом – у којем су живели. Распад тог система био је ветар у леђа да се јунак албанског епа пробуди, растргне окове, ослободи се окупатора и створи себи импровизоријум државе по својој мери.
Зато (они с улице, али улице Приштине шаљу поруке о којима влада ћути, мисле исто – и нису једини случај на свету) организују протесте против имплементације екстериторијалног Специјалног суда у устав Косова. Несвесни да им управо тај суд даје један од битних делова државности која недостаје, несвесни да, признајући такав суд, они постају део света, толико жељеног. Начелно. У реалности, тај свет је жељен једнако као и било какве озбиљне институције – дакле, ни најмање. Али, у вези с тим се не питају – не могу да, као што су недавно урадили, узму па се не појаве за преговарачким столом јер им се не бави глупостима као што је заједница српских општина.
И, поново, да немамо свест (и Београд и Брисел) о коме се ради, то би било, најблаже речено, скандал. Када је у питању младо Косово, нема везе. Од њега се и не очекује да се понаша нормално. Специјални суд ће, дакле, бити имплементиран. Од стране УН или уставом Косова, свеједно је. И тај суд неће донети никакву битну промену. Нешто преживелих ће сведочити, нешто преживелих ће бити оптужено, али то је формалност. Безразложно хистеришу косовска опозиција и улица – тај суд служи само да неко ко је инвестирао у пројекат Косово – тај пројекат коначно заокружи.
Млада и здрава нација, са невероватним ДНК из истраживања чудних антрополога, опастајаће док год буде оних окова (то јест, док год неко буде певао позајмљене јуначке песме у једном хушкачком ритму) јер је „ослобађање“ њен једини циљ. Не бивиствовање, које сигурно желе небитни појединци, не једноставно постојање. Само борба и никако систем.
ДРЖАВИЦА У ПЕЛЕНАМА
Могу – ти који не желе Космет него само власт над животима својих саплеменика и сваког ко се задесио у авлији – било шта. Док год их као „младу државу“ свет гледа са благонаклоношћу која није примерена (ако то није расизам шта је онда?) нормалном свету. Изјаве, идеје о „решењу српског питања“, дебате, гомила научених фраза, али не и у којим се приликама користе, све то заједно – оно на шта не реагујемо јер, зашто бисмо расправљали с неким ко брка ноторне појмове, прави сумануте аналогије, заиста схвата себе озбиљно и има – ми и даље не схватамо озбиљно – ванредно дрске и опасне идеје о некаквом реципроцитету, што на косовском албанском значи: Србима на северу Косова дати права која имају Албанци на југу Србије (што не значи ништа, у Прешевској долини Срби имају власт колико и у Косовском поморављу – али то није важно, не за ову прилику).
Имали смо, уосталом, показну вежбу у Македонији. Ако је потребно, та идеја која се борила на независно Косово (а Косовом се не завршава), позајмиће нешто својих људи радикалним исламистима; ако је потребно, а сад јесте, јер, ако се европски континет нечег ужасава, а то је ислам. И, док Европа све мање увијено показује исламофобију, задатак Србије остаје да буде толерантна. Шта је та толеранција која се тражи ако није један од перфиднијих облика расизма. ОК, ви сте млада нација, ви сте Илири – пардон, ви сте одбранили Беч од Османлија и нема везе…, славите своје јунаке чије би досијее озбиљне државе одавно избрисале (заједно с јунацима) да не остане траг, ми ћемо вас толерисати јер сте једна државица у пеленама, толерисаћемо вас као да сте лица с посебним потребама.
Идеји вођа младе и експанзивне нације не смета овакав, који пружа огроман маневарски простор, расизам – идеја је важнија. Идеја је чак подржана јер некоме одговара тај потенцијал и тежња да се сукоб никад не заврши јер је сукоб једини начин да се нађе сврха. Да се дође до идентитета који се гради „против“, образује се кроз негацију Другог. И без тог Другог нема му опастанка јер сам са собом да живи не уме и не сме.
Извор: Балканмагазин – Ана Радмиловић
