Прочитај ми чланакУ Београду је данас уз војне почасти, помен и полагање венаца одата пошта мајору ЈНA народном хероју Милану Тепићу који је пре 25 година страдао бранећи централно складиште борбених средстава у селу Беденику код Бјеловара, од хрватских паравојних формација које су опколиле складиште.
Мајор Тепић је тада дигао у ваздух војно складиште, али и себе. С њим је погинуо и војник на одслужењу војног рока Стојадин Мирковић, који је упркос наређењу остао уз мајора Тепића, дејствујући из оклопног транспортера по непријатељу све док није погођен противоклопним пројектилом.
Прича о херојском подвигу мајора Тепића почиње опсадом касарне у Бјеловару и централног складишта борбених средстава у оближњем селу Беденик која је трајала је од јула месеца 1991. године.
По договору ЈНA и тадашњих хрватских власти, евакуација касарне и војних објеката требало је да се деси 1. октобра. Међутим, касарна је под руководством потпуковника хрватских паравојних снага Јосипа Томшића нападнута док су у њој били војници и официри са преосталим члановима породица. Уз помоћ 2.000 војника, касарна у којој није било воде ни струје данима, нападнута је и заузета. Тако је мајор био принуђен да се са војницима повуче у складиште.
Не желећи да препусти оружје из касарне “Војновић“, хрватским снагама, Тепић је својим војницима наредио повлачење на безбедну раздаљину од складишта.
Према неким изворима, на то их је упозорио речима:
„Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи овако још да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избјегавају да ударе по складишту, и ово што ми имамо овде је за њих више него драгоцјено. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Да не замерате ми ако сам негде према неком погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ. Да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува мој ратни дневник.“
Поздравни говор и фотографије са истог задатка братских удружења
Драга браћо и сестре помаже Бог,
Шаљемо вам ово писмо на овај свечан, а уједно и тужан дан и поздрављамо све учеснике скупа.
Нажалост нисмо могли да дођемо, али ипак, сазнање да су наша удружења везана херојима, Синђелићима са краја 20-ог века, Миланом Тепићем, Стојадином Мирковићем, руским добровољцима Консантином Богословским, Владимиром Сафоновим и Дмитријем Поповим, као и мајором пилотом Животом Ђурићем, даје нам могућност да вам се и овако обратимо и да знамо да нам нећете замерити.
Драга браћо и сестре, када братска удружења вежу имена хероја, као што је име мајора Милана Тепића, када удружења вежу јуначка дела, онда су и темељи удружене куће херојуначки и ништа не сме да их раздвоји, а то је случај са Удружењем „Косовско Огњиште“ и Удружењем ћирилица „Добрица Ерић“, која смо се са још неколико српских удружења братски сјединили у Андићграду 12. априла 2013. године, на дан погибије руских добровољаца. Тај дан је уједно и темељ српске саборности које сада Богу хвала започињу и друге организације. Уз браћу из „Косовског огњишта“, слободни смо да братски загрлимо и Удружење бораца рата 1990. године.
Јунаштво Милана и другова треба увек спомињати, јер је оно не само наставак херојства Кнеза Лазара, Обилића, Југовића, Синђелића, Рајића, славних војвода, знаних и незнаних, него је и надградња темеља херојске куће.
Нека је слава нашим херојима на челу са мајором Миланом Тепићем.
На многаја љета.
за
Удружење за одбрану ћирилице
„Добрица Ерић“
пуковник авијације у пензији
Милорад Ђошић-пилот
Кад су се војници нашли на довољној удаљености, а хрватска војска већ се приближила објекту, минирао је складиште муниције са 170 тона експлозивних средстава, а мајор Тепић га је дигао у ваздух. Осим њега и војника Стојадина Мирковића који му је штитио одступницу, погинуло је званично 11, а незванично 200 ЗНГ који су нападали складиште, а који су се после водили као нестали. Тако је Милан Тепић ушао у историју на сличан начин као и ресавски војвода Стеван Синђелић.
Познато је да је са Тепићем погинуо и војник на редовном служењу војног рока Стојадин Мирковић, из околине Ваљева. Марковић је са топа на оклопном транспортеру дејствовао по нападачима све док није погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је и командир страже Ранко Стефановић.
Председништво СФРЈ је Тепића, 19. новембра 1991. године, постхумно одликовало Орденом народног хероја, што је уједно и последње такво одликовање које је додељено неком учеснику рата.
Мајор Тепић остаће упамћен по речима:
„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко“.
Војник Стојадин Мирковић је тек 31.12.1999. године, на иницијативу Удружења бораца из Ваљева и тамошње локалне самоуправе, одликован Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена.
Тепићево име носи једна улица у београдској општини Савски венац, као и у већем броју градова у Србији и Републици Српској.
У његову част Војска Републике Српске установила је Орден за заслуге у рату, који носи Тепићево име.
