Ивана Чемерикић је костимограф и модни дизајнер, а њен партнер Вељко Анђелковић дизајнер шешира и шеширџија. У Београду су имали успешан бизнис, а једна Вељкова креација је доспела и чак на насловну страну магазина Вогуе. Онда су решили да напусте град и преселе се на село, где су упловили у потпуно нове воде. За Нова.рс откривају шта би људи из града који маштају о животу у природи требало да знају пре него што преломе.

Док су живели у Београду, Ивана и Вељко су имали шеширџијску радњу, а продавали су шешире и преко иностраних сајтова и у радњама широм света.

“Успевали смо да живимо од тога и имали пуно успеха са нашим шеширима, заправо Вељковим, поготово у иностранству. Имали смо дивне сарадње на које смо поносни као што је насловница турског издања магазина Вогуе са Вељковим шеширом. Идеја живота на селу Вељка прати одавно, а мене је привукла вероватно од самог почетка мог живота са њим”, прича за наш портал Ивана.

Неколико година су разгледали куће на селу и били све ближи идеји о самом пресељењу.

“Фреквенција града је почела да нам смета, и желели смо неки другачији живот. Живот који ћемо сами да осмислимо, ритам који нама одговара, желели смо слободу да живимо и стварамо како ми желимо. Добили смо и прво дете и уз ту слободу коју смо желели само су се жеље и разлози повећавали… Здрав живот, здрава храна и опет нека слобода у којој смо хтели да наше дете одраста. Имали смо јасну слику о томе какву кућу и на каквом месту желимо али нажалост дуго нисмо могли да је нађемо – велика стара, аутентична кућа, не у самом селу већ издвојена и окружена зеленим. И то смо на крају и нашли. Најлепшу кућу стару више од 100 година у сред шумовитог краја”, открива она како је изгледала потрага за новим уточиштем.

Имали су хиљаду недоумица и страхова, али наша саговорница каже – заправо само на секунд. Само су преломили и решили, схватили су да ће без страхова сигурно наћи решење за све потенцијалне проблеме.

“Пуно људи из нашег окружења је мислило да је то лудост и ризик, поготово због деце. Ми смо веровали, и и даље верујемо да је то најпаметнија и најлепша одлука коју смо донели. Наш први син Коста је био мали када смо дошли, па се сада ни не сећа живота у граду, а млађи Јован је овде рођен и они су срећни и весели дечаци који уживају са нама у овом нашем помало издвојеном универзуму”, прича Ивана Чемерикић.

Каже и да је почетак живота “у шуми” био заиста нестваран.

“Мислили смо да ће нам бити потребно доста времена да се навикнемо, не само на нову кућу и место него и на неки потпуно и из корена другачији начин живота. Наравно, било је доста проблема у смислу јако лошег пута који води до наше куће, проблема са водом … али заиста верујемо да се све то лакше преброди уколико сте сигурни у жељу да живите овако и наравно предуслов за све је љубав. Колико год то можда звучало претенциозно или као клише, наша љубав нас је одржала кроз разне тешке периоде, проблеме и изазове кроз које смо прошли”, прича она.

После неког времена су пожелели да осим шешира и моде, почну да стварају још нешто што је повезано са местом где су почели да живе. Пандемија их је у томе убрзала пошто је продаја шешира у иностранству стала и морали су да смисле како да наставе да живе на селу и опстану финансијски. Тако су почели да праве млечне производе.

“У целом хаосу у ком се цивилизација нашла, верујемо да нам је овај мир овде помогао да дођемо до идеја. И тако је наша ‘Кућа од ораха’ настала. Не само као име нашег имања и куће већ као место где смо почели да правимо наше млечне делиције. Вељко је одличан кувар и још док смо били у Београду је он почео да учи и истражује све у вези са технологијом и процесима израде сира и осталих млечних производа. Кренули смо у то без икаквих улагања и озбиљног новца. Када човек има немир у себи и страхове, увек чека на неке идеалне услове да би започео било шта, да би остварио неку своју идеју, а заправо је најбитније кренути, почети. Наравно да ће успут бити јако пуно проблема, криза, и емотивних и егзистенцијалних, али вера и жеља чине чуда. Не чудо као да ће вам пасти са неба џак пун пара, него чудо да ћете издржати и створити нешто што волите и верујете у то. Одавно смо престали да меримо успех и туђ и наш кроз новац. Људи треба да се охрабре, да се не плаше неуспеха. Да, некад се и ми питамо како ћемо даље и да ли ћемо моћи да наставимо живот овако, мимо неке реалности која нас окружује, али верујемо да ћемо успети”, прича Ивана.

Храна коју праве је природна и здрава и људи су све више одушевљени њиховим јогуртима, сиревима, посластицама и лабнехом – врстом сира са Средњег истока који се прави од киселог млека. Ивана нам открива да планирају још много тога.

“Имамо башту коју узгајамо на најприроднији начин и хоћемо да и то понудимо људима. Идеја нам је да све спојимо у једну целину, целину која ће да споји и храну и шешире и уметност и све што заиста волимо и што је наш живот”, закључује она.

5 ствари које треба да знате о пресељењу на село

Прва најбитнија чињеница је да колико год новца имали, пре свега вам је потребна помоћ, од мештана и пријатеља. А колико год људи из града имали можда романтичну идеју о одласку на село, та помоћ се јако тешко налази. Пре свега зато што су људи на селу јако затворени и неповерљиви и вероватно имају предрасуду према људима из града ( као и људи из града према људима са села ). Тако да – уздајте се у себе и своје снаге.

Инфраструктура на селу је јако лоша. Путеви, вода и све остало је најчешће у јако лошем стању и држава апсолутно не води рачуна о томе нити улаже у развој села. Људи су овде прилично препуштени сами себи и отуда и та неповерљивост према онима који долазе из града.
Још једна помало тужна ствар је то да нажалост производња природне хране на селу постаје реткост. Због деценијског занемаривања од стране државе, људи су овде необразовани у том смислу и немају довољно информација о штетности хемикалија које употрбљавају у пољопривреди и узгоју животиња.
Рад. Дефинитивно нама овде рад и обавезе много лакше падају, али је тај рад свакодневни и нема одмора у оном смислу на који су људи у граду навикли.

Ово можда није практичан савет, али по нама је најбитнији. Мир нећете наћи ни у највећој дивљини ако га већ негде не носите у себи. Љубав и слога – заиста је то оно најважније и то помаже да се све препреке превазиђу лакше.

Извор: nova.rs

Ознаке: Београд, живот на селу, пет савета, породица Чемерикић, пресељење