Прочитај ми чланак
Драги тата, жао ми је што те не видех кад си био у У. Онда си био близу и да је дошао по мене неко ја бих врло радо дошла да те видим. Тим пре што смо све празнике провели одвојено. На Божић, на Бадње вече, нарочито ми је много тешко што сам сама. Тада сам била са Чика Ацом (сенатор Александар Аксентијевић). Они његови су врло добри, али мени није било моје браће и родитеља. Сећала сам се оних Бадњих вечери проведених раније у Београду и нисам могла да не жалим што нисмо заједно.“
Овако је Гордана Михаиловић писала оцу генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, 27. марта 1944. Само пет и по месеци пре него што ће она и брат бити ухапшени.
„Посао те је, тата, потпуно отргнуо од нас, зар ниси пожелео да ме видиш када смо били на сат одстојања. Знам да је сада рат, свесна сам прилика у којима се налазимо, знам да не трпим сама, да је угрожен цео српски народ, али не могу да схватим да те је то могло отуђити. Разговарала сам са братом и њему је жао што смо празнике провели одвојено, кад смо већ били у шуми. Па ипак, тата, ја сам срећна да те је дужност према отаџбини отргла од нас деце, а да се није десило обрнуто. Надам се да је и крај рата близу, као што си ми у последњем писму наговестио. Воли те, Гордана.“
Гордана и њен најстарији брат Бранко ухапшени су 18. септембра те године. Ухапсили су их борци Шесте хрватске (личке) дивизије Првог пролетерског корпуса. Убрзо после тога „Политика“ је објавила да се деца одричу оца. Полемике да ли су они то заиста урадили трају до данас.
КАЛАБИЋЕВО ПИСМО У Црној Гори
Дражина деца остају до почетка немачке операције „Шварц“, у мају 1943, када се Врховна команда у последњи час извлачи из обруча. Као појачање у долину Лима позвана је Косјерићка бригада Пожешког корпуса. Војислав прелази у ту бригаду, а са њим одлази и Бранко, као цивил, и придружује се Гордани. „Састао сам се са Бранком и Горданом. Врло добро изгледају. Гордана се вежба у гађању пушком и врло добре резултате даје“, известио је Дражу 24. маја 1943. из области Косјерића Никола Калабић.
Историјске чињенице говоре да су вест о заробљавању Дражине деце радио-станице први пут објавиле 20. септембра. Позивајући се на Радио Лондон, Недићево „Ново време“ 21. септембра пише: „Син Драже Михаиловића пао у руке банди. Енглеска обавештајна служба јавља из Титовог главног стана, да су комунистички бандити заробили сина генерала Михаиловића.“ У штабу Првог пролетерског корпуса, после вишенедељних припрема, од Бранка и Гордане је заиста затражено да се изјасне против оца. „Добили смо писмени задатак да напишемо изјаве“, сведочио је Бранко новинару и публицисти Милославу Самарџићу. „Свога оца се никада нисам одрицао.“
У „Политици“ 31. октобра 1944. објављен је наслов: „Деца Драже Михаиловића одричу се свога недостојног оца“. У чланку је објављен низ изјава приписаних генераловој деци: о сарадњи четника са Немцима и Гестапоом, о томе како им је „једини интерес ракија, коцка, све оно што кафана пружа“, како су „издали српски народ“… Међутим, ниједна реченица не потврђује децидно наслов. Чланак је илустрован фотографијом Бранка и Гордане док седе и пишу изјаве.
Шест деценија касније, 18. септембра 2005. године, „Политика“ објављује неку врсту демантија. Наводећи случај Бранка и Гордане, као и још неке случајеве присилних мобилизација деце четничких команданата, пишу: „Ово је типичан пример манипулације, јер су победници злоупотребили децу, присиливши их да наводно приђу партизанима, како би осталом народу показали да и деца четничког генерала подржавају нове комунистичке власти.“
Током деведесетих увелико се веровало да су Гордана и Бранко почетком Другог светског рата отишли у партизане, а најмлађи син Војислав у четнике. Историчар Бојан Димитријевић, који се две године виђао са Бранком док је припремао књигу о ђенералу, тврди да му је најстарији Дражин син признао да су он и Гордана били скојевци пре рата:
– Од троје деце, њих двоје били су чланови СКОЈ-а. Ипак, за време рата пратили су оца, а средином септембра 1944, пошто су партизани заузели Ваљево, и после краљевог прогласа од 12. септембра преко Би-Би-Сија, којим позива четнике да приђу партизанима, и они се прикључују НОВ. Не под принудом, већ као предратни скојевци. Али никада се заиста нису одрекли оца. То је била пропаганда нових власти.
Димитријевић додаје да су многи напустили четнички покрет кад су партизани били надомак Београда:
– После су многи у емиграцији тврдили да Гордана и Бранко и нису Дражина права деца, већ да је једини његов син Војислав, који је уз оца и погинуо. Чињеница је да су они током 1943. и 1944. провели време близу њега. Бранко је чак завршио Школу за резервне официре (у Брајићима испод Равне горе). Гордана је била склоњена са другом официрском децом. Са њом је била и ћерка Драгише Васића.
Да је Бранко био у СКОЈ-у потврђује и Милослав Самарџић:
– Почетком 1943. немачки официр је приликом обиласка логораша наредио да се на Бањицу доведу и Дражина деца. Официр није знао да Дражина супруга Јелица разуме немачки. Преко илегалних веза поручила је деци да беже. Бранко је у међувремену постао члан СКОЈ-а, па је тражио од другова да њега и сестру пребаце у шуму. Ти скојевци, такође деца из високе грађанске класе, били су више теоретичари, занесењаци, и нису ништа учинили. Онда се обратио четничким илегалцима, који их одмах пребацују у Косјерић.
Гордана је од тада, како каже, највише времена проводила у Субјелу, где је стекла најбољу доживотну пријатељицу, Љубицу Протић. Бранко је отишао у Врховну команду, у Горње Липово изнад Колашина, где се налазио и Војислав.
Пуковник Драган Крсмановић, некадашњи шеф Војног архива, тврди, пак, да никада у рукама није имао ниједан документ који би потврдио да су се Дражина деца одрекла оца, па чак ни да је Бранко формално био члан СКОЈ-а:
– Не кажем да документи постоје, али је занимљиво да их никад нисам видео и не знам никога ко их је видео. Моје мишљење је да је све то исконструисано накнадно, у пропагандне сврхе. Бранко јесте кокетирао са левичарством, али нема доказа да се формално учланио у комунистичку омладину. Партизанска власт је хтела не само да победи непријатеља, већ и да га дискредитује, а за то је најбоље било да употребе његову децу.
Комунисти су временом надограђивали ову причу разним детаљима, па се чак говорило да се Тито лично старао да деца његовог непријатеља не страдају, па их је довео у свој Пратећи батаљон. То, међутим, није тачно. Деца су послата на Сремски фронт. Командант Шесте хрватске (личке) дивизије рекао је да се после „интересовао за ту малу Дражину“, додајући: „Тражио сам да дође некада на састанак бораца Шесте дивизије да поразговарамо, али није долазила“.
Гордана Михаиловић преминула је 12. фебруара (али је тек прекјуче објављено). У стану, заувек уснулу, нашао ју је официр који је после 2000. остао без посла, па је радио у служби за бригу о старима и свакодневно јој доносио храну. Последња њена жеља је била да је сахране без икакве помпе.
СУСРЕТ С НЕДИЋЕМ
Једном ми је Гордана причала о сусрету са генералом Миланом Недићем, каже Милослав Самарџић.
– Пркосна девојчица отишла је право у његову канцеларију, да га моли да јој ослободи мајку са Бањице. Изгледао јој је као добродушни џин, са благим крупним очима и још блажим, дубоким, гласом. Запамтила је његове речи: „Дража жртвује живот, а ја жртвујем и живот и част.“
Јелица Михаиловић је у јануару 1944. пуштена са Бањице. Четници је одмах склањају у брда изнад Чачка, а у селу Рошци први и једини пут током рата среће се са мужем. Ту су били и Бранко и Гордана.
(Новости)
