Прочитај ми чланак
(Блиц)
Чињеница је да је хидроцентрала у Ужицу друга на свету, после оне на Нијагари, почела да производи струју по Теслиним принципима. У хроникама пише и да су турбине 1900. на обали Ђетиње забрујале на иницијативу богатих ткача што, међутим, није тачно. Не на идеју господе, већ једног – пекара!
Тај пекар, промућурни Ера, звао се Миладин Радовић. Школе није имао, писати и читати учио је за чађавом фуруном, у паузи док је, брашњав, муштерије хлебом услуживао. Тајну централе открило је парче хартије исписано пре 105 година.
– Нашао сам писмо у којем Миладин пише „побратиму Благоју“ у село Табановиће код Пожеге. Пекар се жали пријатељу да је централа његова идеја, а да је за то варошанска елита себи приписала заслуге – каже Жељко Марковић из Историјског архива, који је распетљао део прошлости Ужица.
Радовић се, документује то Марковић оригиналним дописом, крајем 19. века обратио инжењеру Стевану Чађевићу, Ужичанину који је радио у Министарству грађевине Краљевине Србије. Тражио је од њега „да Ђетиња не тече узалуд“, да се подигне централа која би покретала „вештачки“ млин.
– Верими да је прво од мене потекло, те је Ужицу онако рано подигнута кидро електрична централа, а бог зна би ли се и досад то урадило да то није случај нанио – јадао се Миладин Благоју.
– Миладин се дружио се интелектуалцима, на пример Љубом Стојановићем, државником. И са Чађевићем је био близак. Осетивши дух знања учених људи, хтео је да допринесе напретку – резонује Марковић.
Инжењер се сагласио с предлогом. У Ужице је донео идеју на папиру и оставио овдашњим оцима да је проуче.
– Било би богу плакати да красна Ђетиња џабе кроз Ужице пролази кад се њени падови могу упрегнути да послуже човечанству. Помоћу турбине окретаће се један француски камен, 42 цола у пречнику, тај ће камен самлети за 24 сата 5.000 кила жита, тај ће камен за годину дана, боже ме прости, самлети све жито које роди у округу ужичком за једно лето. Турбина вам море још млого којечега да ради, као сечење камена, дрва, па и да производи електрику – писао је Чађевић.
Стајало је дуго писмо по општинским бироима, па се загубило. Протокол у који је заведено напрасно је нестао. После су, кад се прашина слегла, замисао о централи потегли акционари ткачнице, присвојивши пекарову идеју.
„Сименсове“ турбине захуктале су се 1900. на Светог Илију, за потребе ужичке ткачнице. Ено их још тамо, на крај плаже на Ђетињи, и данас производе струју.
А ко зна да ли би се икад завртеле да није било Миладина, пекара.
Писмо је веродостојно
Писмо Миладина Радовића носи датум 16. 12.1908. по старом календару. Очувано је, писано је мастилом на четири стране. Из чињенице да Миладин Благоја ословљава са „побратиме“, што је у обичајном праву код Срба велика вредност и одраз љубави и поштовања, наилазимо на агрументе из којих црпемо уверење у веродостојност свих исказа у писму, напомиње Жељко Марковић.
