Отац убијене Милице Ракић: „Желео дам да тужим НАТО, забранио ми Вук Драшковић“

19:15 17.04.2023.

На данашњи дан пре 24 године угашен је живот трогодишње Милице Ракић. Тог 17. априла 1999. страдала је у купатилу своје куће, док је седела на ноши и мајка је спремала за спавање. Погођена је гелером НАТО пројектила и постала симбол страдања чак 79 мучки убијене деце (међу којима је било и беба).

На дан погибије нацртала је цветиће, лале, и залепила их на зид. Те вечери огласила се ваздушна опасност над Београдом и НАТО авиони су кренули да опет сеју смрт.

Страдање Милице и свих малишана не сме никад да се заборави ни олако опрости. Да није било НАТО агресије на нашу земљу, она би данас имала 27 година, три месеца и осам дана.

Милица је била у купатилу, на ноши, док је мама Душица у соби спремала њен креветић за спавање. Врата купатила су била отворена.

– У даљини су одјекивале НАТО бомбе. Плашила се моја девојчица. „Мама, пожури. Дођи да ме чуваш“, рекла ми је Милица, а онда – прасак – испричала је мајка Душица.

Зачула се страшна детонација, ломљава стакла и купатилских плочица, фасаде… Тата Жарко је утрчао и затекао дете без свести. Свуда око ње била је крв. Пробао је да је спасе. Узео ју је у наручје, сјурио се низ степенице, па у аутомобил, одвезавши је до Земунске болнице. Дежурни лекари су је примили…

Рупе од гелера на фасади зграде у Батајници и данас су видљиве.

Родитељи их не дирају, већ тамо стоје као неми подсетник на овај страшни злочин. Дуго после трагедије нису имали снаге да говоре, а својевремено је отац Жарко за Новости рекао:

– Желео сам да тужим НАТО због убиства моје Милице, али ми је тадашњи министар спољних послова Вук Драшковић то забранио. Од тада не причам јавно о погибији наше Милице. Излазимо сваког 17. априла на гробље да обиђемо наше дете и потом настављамо да живимо. Колико-толико нормално.

Ракићи имају двоје деце, Алексу и Анђелу, али бол за Милицом никад неће проћи.

„Не могу да плачем. Једноставно, сузе некуд иду. Плакали смо, Алекса дуго није престајао да плаче. Много је волео Милицу, он се њој највише радовао. И не сањам је, а волела бих. Жарко је сања. Кад га, понекад, видим ујутро готово самлевеног, ја и не питам. Знам да је сањао Милицу“, рекла је мајка Душица у ранијим интервјуима.

„Мојој мрвици“…

Милица Ракић сахрањена је 19. априла на батајничком гробљу. На црвеном мермеру је њена слика, а испод свеже цвеће, углавном розе боје. На полеђини споменика је урезан потресан текст.

„Мојој мрвици. Знаш, мрво моја, кад видим твоје другаре, пустош ми у души влада! Опрости ми због тога. Реци ми, мрвице моја, како то Богу понестају анђели? Знам да си због тога отишла, али како када си и анђео била и овде! Реци ми, анђеле мој мали, где да идем, где да те тражим…

„Били смо само деца“

Споменик са епитафом „Били смо само деца“ у београдском Ташмајданском парку, у знак сећања на 79 страдалих малишана, а на ком се налази бронзана биста девојчице са лутком, извајана по лику Милице Ракић, више пута је скрнављен. Вандали су последњи пут управо њену скулптуру одломили и бацили у грмље у фебруару ове године, али је убрзо споменик саниран.

Мајка трудна сахранила Милицу

У тренутку трагедије, 17. априла 1999, мајка Милице Ракић је била трудна. То је сазнала тек после несреће. Следеће године, 12. априла 2000, родила је ћерку, с разликом од само пет дана од Миличиног датума смрти и дала јој је прелепо име Анђела верујући да јој је Милица послала анђела да је утеши након њене смрти и највећег бола који мајка може да доживи. Ракићи су пре Милице добили сина Алексу, који је изузетно тешко поднео сестрину погибију.