Предности и мане селидбе у иностранство, одлуке која може заувек да промени ваш живот и ваше породице. Без обзира на бољу зараду, добро је извагати шта губимо, а шта добијамо одласком у печалбу.

Србију сваке године напусти велики број младих људи, који своју будућност граде ван граница наше земље. Ипак, колико год да је јака жеља за бољим стандардом и зарадом, никада није лако донети одлуку која ће вама и вашој породици заувек да промени живот. Зато би пре него што „преломите преко колена“ требало добро да размислите о томе шта добијате, а шта губите одласком у иностранство на рад или на школовање.

– Великим одлукама би требало да претходи како рационално, тако и емоционално самопреиспитивање. Ваља одговорити на питања: Зашто желим да идем у иностранство? Шта говорим другима, а шта су прави разлози? Да ли је моја одлука импулсивна, донета после неке стресне ситуације, или је резултат дуготрајне потребе? Можда више од нечега бежим, него што ка нечему желим да идем? Како замишљам свој живот тамо где сам кренуо и колико је то реално остварљиво – каже Марјан Тошић, психолог и председник Удружења за психотерапију, саветовање и коучинг Србије.

* Многим људима је најтежа препрека како да се ослободе дужности према родитељима и оставе их, често на другом континенту?

– Постоје реални осећај одговорности и нереални. Неке младе мучи реални осећај дужности због специфичне породичне ситуације и они, упркос својој великој жељи да оду, реално процењују да не могу да напусте породицу. Наравно, постоји и нереални осећај дужности, када се особи чини да не би требало да оде за својим сновима, а касније „схвати“ да је то била велика заблуда и пропуштена прилика у животу. Велики је „улог на столу“ и није изненађујуће што производи снажна осећања, дубока интимна преиспитивања, као и бурне расправе у породици.

* Колико су млади свесни тога шта их чека у иностранству у моменту када доносе одлуку о одласку?

– Свака прича о одласку и сналажењу у страној земљи је другачија. Као што се људи у својој држави боре на различите начине, тако се сналазе и у страној. Некога неко тамо чека, а неко нема никога; неко иде заједно са неким, а неко сам; неко је на самом почетку имао срећу, неко је доживео пех. Оне који оду чекају питања на која ваља одговорити и задаци које треба решити, као што су: Осећам ли да у овој земљи има места за мене? Где треба да градим свој дом? Ка којем послу овде реално могу да тежим? Што је већи број питања на које дођош не зна да одговори, повећава се вероватноћа да му живот у новој средини неће одговарати.

* Шта све губимо, а шта добијамо одласком?

– Одласком у бели свет можемо изгубити осећај континуитета свог живота, пријатеље, контакт са животом средине и људи које смо познавали. Можемо развити осећај гриже савести што смо напустили ближње или земљу зарад личних интереса, али и да изгубимо онај тихи, дубоки спокој у души. У најгорем случају људима се догоди да изгубе идентитет. Према томе, уколико претпоставимо да је наше пресељење у другу средину ишло по плану, ризик је да могу страдати душевни и духовни аспекти нашег живота. С друге стране, одласком можемо добити потпуно нове доживљаје, погледе на свет и на себе, остварити неке снове, потребе, жеље. Једном речју, ако успемо у томе што смо хтели, можемо да створимо себи и својој деци бољи живот у материјалном смислу, што је неким људима сасвим довољно да буду задовољни.

* Какав је профил личности који би у иностранству добро функционисао?

– Идеална особа је она која има јак разлог зашто одлази и зашто баш тамо. Важне су повољне породичне околности које јој омогућавају да може да се удаљи од ближњих без осећаја кривице, да је радознала и уме да се прилагођава, да зна језик земље у коју иде. Затим, најбоље је да има неког са ким иде или да је тамо чека неко познат који ће ублажити осећај изолованости. Неопходно је и да ради неки посао од кога може да се самостално издржава, али и да поседује отпорност на стрес, неуспехе и привремене падове.

* Да ли је лакше отићи у младости и са којим се све дилемама суочава особа која земљу напушта у својим четрдесетим?

– Млађим особама је знатно лакше да живот наставе у иностранству, јер они, по природи ствари, више гледају напред него назад, усмерени су ка будућности и ономе шта их тамо чека. Старији вуку са собом много већи терет прошлости, више успомена, успостављених односа, пријатељстава, незавршених пројеката и послова, па им је теже да се усмере на нови живот, теже успостављају нова пријатељства, питају се зашто би сада требало да испочетка налазе своје место у друштву. Једноставно, са годинама је теже одбацити дотадашње године. Млади немају шта да одбаце, они у иностранству заправо почињу да граде своју будућност.

* Ако се већ одлучимо на одлазак, да ли је боље да имамо чешћи или ређи контакт са отаџбином?

– Људи се чују са својима онолико често колико могу и колико осећају потребу. Ретко се дешава да стални контакти са породицом и пријатељима одмогну у прилагођавању у нову средину и изградњи новог живота. А и када се тако нешто догоди, то није због честих разговора, већ су они само последица прејаких веза са родитељима и пријатељима. Тада је велико питање колико је одлука да оду уопште била исправна.

* Осећамо ли се усамљено и искључено када гледамо слике које пријатељи „каче“ на друштвене мреже или имамо осећај да смо на неки начин присутни у њиховим животима?

– То зависи од тога колико смо се добро снашли и развили свој живот и везе у новој средини. Уколико то нисмо успели, онда ће нам слике пријатеља које гледамо на „Фејсбуку“ само отежавати печалбу и будити нежељену носталгију. Међутим, уколико се добро сналазимо и имамо живот какав желимо, ако смо задовољни, онда ћемо са радошћу гледати те слике и радо додавати своје.

СТРЕС ЗА ПОРОДИЦУ

Лакше је када цела породица одлази, ако већ мора да се иде и ако не постоји неки за привремено раздвајање породице. С друге стране, пракса показује да је некада боље ако прво оде, рецимо, отац да би „пробио лед“, нашао посао, „испитао терен“. То може поштедети непотребног стреса остале у прво време после селидбе.

Овако, жена и деца долазе на нешто што је већ припремљено и прилагођено. То је лакше него када се одједном цела породица, са кофереима и кесама, нађе на непознатом тргу, у средини, стану, у непознатом животу. Сви ће се суочити са још пуно тога, али нема потребе да први ударац туђине буде толико оштар и јак.

(Вечерње Новости)

Oznake: inostranstvo, ostati ili otići, Rad