Прочитај ми чланакСудија Апелационог суда у Београду Зоран Савић финансирао је са пословним партнером изградњу 13 апартмана у самом центру Копаоника названих „Вила пахуља“. Пре ове инвестиције, Савић и његова супруга која је такође судија, већ су били власници три стана у центру Београда и викендице код Авале, открива КРИК. Није јасно како овај судијски пар може да приушти овако вредну имовину – према процени КРИК-а брачни пар морао је да штеди дуже од 25 година да би је стекао од плата. Каријеру Савића обележило је неколико контроверзних судских поступака. Председавао је већу које је незаконито ослободило Станка Суботића оптужби за шверц цигарета, како је то утврдио Врховни касациони суд. Био је и у већу које је потврдило ослобађајућу пресуду Звонку Веселиновићу, познатом криминалцу са Косова који је близак породици председника Србије Александра Вучића.
Туристички центар планине Копаоник привукао је разне утицајне и богате људе да купе или изграде некретнине. Министар финансија Синиша Мали поседује апартман надомак главне ски стазе, а утицајни криминалац са Косова Звонко Веселиновић поред је саградио хотел „Греy“. Одмах ту је и хотел „Гранд“ бизнисмена Миодрага Костића.
FOTO: MUP
Прекопута Костићевог хотела никла је и планинска зграда несвакидашњег инвеститора. Није ни политичар ни криминалац ни бизнисмен, већ судија одељења за организовани криминал Апелационог суда у Београду.
Судија Зоран Савић је, како открива КРИК, са пословним партнером инвестирао у изградњу ове зграде коју су назвали „Вила пахуља“ и која се састоји од 13 апартмана. Не зна се колико је тачно новца судија уложио, али према процени агенције за продају некретнина коју је ангажовао КРИК, „Пахуља“ вреди више од милион евра. Већина апартмана је продата и тренутно је један у власништву судије.
„Пахуљу“ је саградио са бизнисменом Зораном Коцићем чија је грађевинска фирма добијала послове од државе, али и годинама није плаћала порез – те се налазила се на листи највећих пореских дужника.
КРИК открива и да су Савић и Коцић приликом једног посла у вези са продајом станова овластили Слободана Ристовића, данас начелника општинске управе Рашка и члана владајуће Српске напредне странке да потпише документа уместо њих. Исти Ристовић био је секретар комисије Дирекције за урбанизам у општини Рашка која је судији и бизнисмену дала у закуп земљу на Копаонику на којој је саграђена „Пахуља“.
Планински апартман само је део вредне имовине коју судија и његова супруга поседују.
Фото:Весна Лалић/Илустрација
Савић је власник трособног стана од готово 100 квадрата и гараже у новијој згради на Дорћолу. У истој згради, одмах до његовог, је трособни стан од 134 квадрата његове супруге Снежане Савић-Сабљић, пише КРИК.
Судија поседује још један трособан стан у центру Београда, надомак Студентског парка. Супруга је власница и викендице у подножју Авале од 218 метара квадратних са базеном, као и велике парцеле земље.
Савић се на посао довози својим аутомобилом „БМW 525“, у шта су се уверили новинари КРИК-а видевши га испред Апелационог суда. Подаци о његовим саобраћајним прекршајима показују да је возио и џип марке „мицубиши“, као и „ауди“.
Проценитељи кажу да имовина брачног пара, не рачунајући новац који су зарадили продајом апартмана на Копаонику, износи више од 1,2 милиона евра.
Није јасно како су Савић и његова супруга, такође судија, својим платама могли све ово да стекну.
У Апелационом суду где раде, према информатору о раду, Савићева плата креће се око две и по хиљаде евра, пошто је у посебном одељењу за организовани криминал, док је плата његове супруге, која суди у грађанском одељењу, око хиљаду и по евра. Под условом да зараде нису трошили ни на шта друго, овај судијски пар би требало да штеди дуже од 25 година да би купио некретнине које сада поседује.
Савић десет година ради у Апелационом суду и доносио је одлуке у неким од најзначајнијих суђења у земљи. Неке од његових пресуда криминалним групама биле су контроверзне.
Тако је било приликом суђења Станку Суботићу, који је био оптужен да је био на челу групе која је деведесетих година шверцовала цигарете. Савић и његове колеге из судског већа донеле су у новембру 2015. године одлуку да из поступка избаце неке од главних доказа тужилаштва и да Суботића ослободе.
На ово се тужилаштво жалило Врховном касационом суду, који је утврдио да су Савић и остале судије из већа прекршиле закон када су ово урадиле.
„Правоснажном пресудом Апелационог суда повређен је закон у корист Станка Суботића“, пише у пресуди Врховног касационог суда.
Упркос овоме, ни судија Савић, као ни његове колеге, нису трпели никакве последице.
Напротив, Савићев рад је након тога као „изузетно успешан” оценио управо Врховни касациони суд.
Овај судија није желео да говори за КРИК. Када су га новинари позвали телефоном, кратко је рекао: „Немам времена, а питања која сте поставили су врло некоректна. Тамо где је требало да пријавим (имовину), ја сам пријавио, тако да не бих да говорим пуно о томе. То је мој одговор.“
Како се градила „Пахуља“
Новинари КРИК-а посетили су вилу „Пахуља“ прошлог месеца, али никога нису затекли.
На улазним вратима била је окачена љутита порука судије Савића који није задовољан станарима. „Брава је поправљена (…) Нити ћу више звати нити плаћати мајсторе због бахатог понашања појединаца“, пише у поруци коју је потписао лично Савић, представљајући се као „инвеститор“.
Ове апартмане судија је изградио у партнерству са бизнисменом Зораном Коцићем, бившим власником фирме „Грађевинар Коцић“ и заступником Ловачког удружења „Београд“.
Коцићева компанија, као и фирма његове ћерке „ГК“, годинама су добијале послове од државе – учествовале у изградњи „Београдске арене“, деонице на Коридору 10 и реконструкцији платоа на Тргу Славија. Београдска општина Стари Град ангажовала је фирму „Грађевинар Коцић“ да гради паркинг на Дорћолу, а била је и део конзорцијума којем је Министарство просвете дало посао обнове школа вредан више од 2,5 милиона евра.
Коцић се ипак није показао као успешан бизнисмен. Док је радила на државним пројектима, његова фирма није плаћала порез због чега се касније нашла на листи највећих пореских дужника у Србији. Због нагомиланог дуга прошле године је отишла у стечај.
Прве кораке да саграде вилу „Пахуља“, судија и бизнисмен предузели су 2008. године, показује документација коју је скупио КРИК.
Тада су у центру Копаоника купили викендицу, коју су касније срушили и на њеном месту саградили „Пахуљу“. Није познато по којој цени су купили ову викендицу, али из документације се види да је судија подигао кредит од 114 хиљада евра, пет дана пре њене куповине.
Затим су добили 3,3 ара државног земљишта у закуп на 99 година од Дирекције за урбанизам и изградњу у општини Рашка. Закуп ове земље и накнаде које иду уз то, коштали су их више од 200 хиљада евра, показују документа.
У пролеће 2012. године, судија и Коцић склопили су уговор да подједнако финансирају градњу. Неколико месеци касније добили су прву грађевинску дозволу у којој пише да ће их изградња око 420 квадрата коштати више од 250 хиљада евра. Три године касније добили су још једну дозволу да саграде додатних 130 квадрата, али није познато колико је ово коштало.
Судећи према подацима из званичних докумената које је прикупио КРИК, као и на основу фотографија из тог периода које су доступне на интернету, „Вила пахуља“ се интензивно градила током 2014. и 2015. године.
„Више од познаника, мање од пријатеља”
И пре него што је почела изградња, Савић и Коцић су покушали да продају апартмане – али им то није успело.
Два месеца пре добијања прве дозволе за градњу, судија и бизнисмен су продали два апартмана, пише у уговору. Купци, међутим, нису имали новац, па је продаја поништена.
Приликом раскида уговора о продаји ових станова, судија и његов партнер су ангажовали Слободана Ристовића да уместо њих потпише уговор. Ристовић је данас начелник општинске управе Рашка и члан Српске напредне странке (СНС), а раније је био локални одборник Групе грађана „Победа“ и директор фирме коју је Социјалистичка партија Србије (СПС) основала у Рашкој.
Ристовић је раније радио као правник у Дирекцији за урбанизам и изградњу општине Рашка – и то управо као секретар комисије која је судији и Коцићу доделила у закуп земљиште на Копаонику.
„Упознали смо се када је дошао код мене да преда захтев (за закуп земљишта)“, каже за КРИК Ристовић и објашњава да га је након тога судија звао и распитивао се о томе. „Оставим број телефона, он ме зове да пита кад ће да буде на комисији, је ли то стигло, кад ће скупштина да буде… Тако смо се чули, ништа посебно.“
Ристовић објашњава да га је судија касније замолио да уместо њега потпише уговор у суду у Рашкој, што му је он учинио, али тврди да му судија није ништа платио за то.
„Он ме замолио да не долази безвезе (из Београда) само због тога: ‘Је л’ ти проблем?’ Није ми проблем, таман посла. Суд је близу, 100 метара од Дирекције (…) Он је дао пуномоћје. Мислим да је послао поштом или по неком. Онда сам се ја појавио тамо у заказаном термину и потписао“, објашњава Ристовић и каже да се повремено види са судијом кад дође на Копаоник.
„Више смо од познаника, мање од пријатеља”, каже Ристовић за КРИК.
Судија и грађевинар завршили су радове на вили крајем 2015. године. Саградили су 13 апартмана, површина од 30 до 36 квадрата, и поделили их на равне части, пише у уговору чију копију поседује КРИК. Колико их је тачно коштао овај подухват није познато. Проценитељи тврде да је вредност виле „Пахуља“ више од милион евра.
Ни судија, а ни Коцић, нису желели да говоре о томе за КРИК.
„Зовите управу прихода они тамо све имају”, рекао је Коцић у телефонском разговору. „Ништа вам нисам рекао нити хоћу да вам кажем. Постављате сувише озбиљна питања.”
Своје апартмане судија је почео да продаје у новембру 2015. године. За себе је задржао само један од 34 квадрата, а његова вредност је око 100 хиљада евра. Није познато да ли га користи или издаје и од тога зарађује.
Станове у „Пахуљи“ судија је продао за више од пола милиона евра, показују уговори које поседује КРИК.
Купци апартмана су из Ниша, Новог Пазара, али и Дејан Рошај из Београда, некадашњи сувласник београдске фирме „Медитеранска бродска компанија – МСЦ“ која је део познате међународне мреже компаније за прекоморски контејнерски транспорт „МСЦ“. Рошај је и комшија бившег директора обавештајне агенције БИА-е Александра Ђорђевића.
Апартман на Копаонику, међутим, само је једна од некретнина коју данас поседују судија Савић и његова супруга. Остале, много вредније, налазе се у Београду и у њиховом су власништву од пре градње „Пахуље“.
Градња по центру престонице
У самом центру Београда, у дорћолској улици чувеној по ресторанима и баровима, судија Савић има трособни стан од 98 квадрата у згради са портиром, који на тржишту вреди близу 300 хиљада евра. Власник је и гараже.
У истој згради, судијина супруга Снежана Савић-Сабљић власница је стана од 134 квадрата који се налази одмах до његовог. Она је раније радила у београдском Вишем суду, а од средине прошле године је судија грађанског одељења за радне спорове Апелационог суда. Процена агенције за некретнине је да њен стан вреди бар 400 хиљада евра.
До ових престоничких некретнина, брачни пар је дошао преко чланства у стамбеној задрузи „Елмосстан“ која је финансирала изградњу зграде на Дорћолу. Задруга је основана 1991. године када се више људи удружило да, како пише у документацији, „задовољи своје и породичне стамбене потребе“, а Савић је један од чланова.
Задруга је ангажовала Коцићеву фирму да изгради зграду на Дорћолу, што је овај бизнисмен потврдио за КРИК.
„То је изграђено 2005, ту негде. Ту сам и упознао судију Савића. Он је био један од чланова задруге и један од купаца”, каже Коцић.
„Елмосстан“ је изградила више зграда у центру Београда, али због лошег вођења података у катастру није могуће видети власнике свих станова у њима и да ли је неки од њих повезан са Савићима.
Недалеко од Студентског парка, у самом центру Београда, судија поседује још један трособан стан од 62 квадрата у згради старије градње. Вредност овог стана је око 175 хиљада евра.
Супруга је купила и викендицу од 218 квадрата у подножју Авале и неколико околних парцела које заједно имају око 23 ара. Ова имовина вреди око 240 хиљада евра, како су проценитељи израчунали.
Добри аутомобили су такође нешто што судија воли. Тренутно вози „БМW 525“ златне боје чија је вредност до 20 хиљада евра. Новинари КРИК-а су судију претпрошле недеље затекли како овим колима долази у Апелациони суд.
Саговорници КРИК-а упозоравају да овако вредне некретнине није могуће стећи судијском платом.
„Нелогично је да један судија има толику имовину ако ју је стекао за време вршења судијске функције и то не наследством или на неки други примерен начин“, каже за КРИК Александар Фатић, научни саветник у Институту за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду.
„Наравно, могуће је да неко има станове и некретнине, а да то нема везе са његовим обављањем посла као судије. Зато је једини начин утврђивања да ли постоји нелегитимна веза између имовине, али не само имовине, него и постављења и напредовања судија и њиховог поступања, испитивање нелогичности у њиховом поступању и одлукама од стране независне експертске групе за чије оснивање се залажем.“
Избачени докази
Зоран Савић, који је рођен 1958. године, постао је судија крајем осамдесетих у Првом општинском суду у Београду. После више од десет година напредовао је у данашњи Виши суд, а потом у Врховни. Од 2010. је у београдском Апелационом суду, где у Посебном одељењу за организовани криминал суди у неким од највећих поступака у држави.
У поступку за убиство премијера Зорана Ђинђића, Савић је био члан већа Врховног суда Србије које је потврдило осуђујућу пресуду припадницима земунског клана. Био је и међу судијама које су укинуле ослобађајућу пресуду Жељку Максимовићу Маки и његовим сарадницима за убиство полицијског генерала Бошка Бухе 2002. године.
Савић је у Апелационом суду председавао већу које је оборило осуђујућу пресуду бившем министру животне средине Оливеру Дулићу и 2018. године вратило суђење на почетак, као и у оном које је укинуло пресуду којом је бивши директор Железница Србије Миланко Шаранчић био осуђен на пет година затвора због малверзација у овој државној фирми.
Био је у већу које је кумове са Косова – криминалце блиске СНС-у Звонка Веселиновића и Милана Радоичића – правоснажно ослободило оптужби да су учествовали у крађи камиона узетих на лизинг, као и међу судијама које су потврдиле ослобађајућу пресуду криминалцу Сретену Јоцићу – Јоци Амстердаму за организовање убиства хрватског новинара Иве Пуканића 2008. године.
Најспорнија одлука судије Савића, ипак, била је када је са колегама из већа незаконито ослободио контроверзног бизнисмена Станка Суботића Цанета.
Суботић је за шверц цигарета током деведесетих првобитно био осуђен 2011. на шест година затвора, а након што је дошло до смене власти у Србији ова пресуда је поништена и суђење враћено на почетак. То, поновно суђење, пратиле су бројне контроверзе – од измене изјава сведока до изненадне појаве нових доказа у Суботићеву корист, о чему је раније писао КРИК.Виши суд је 2014. Суботића ослободио кривице, али се тужилаштво жалило на ову пресуду.
Након дуже од годину дана чекања да Савић и његове колеге у Апелационом суду одлуче по жалби тужилаштва, застарио је део оптужби. Затим су, крајем 2015, Суботића правоснажно ослободили. Веће којем је председавао Савић одбацило је део доказа тужилаштва о умешаности Суботића у шверц цигарета.
Савићево веће, међутим, урадило је то незаконито, закључио је Врховни касациони суд у мају 2016. Ова одлука, ипак, није могла да утуче на то што је Суботић ослобођен пошто је закон прекршен у његову корист, па је суд то само констатовао.
„Утврђено је да је правоснажном пресудом Апелационог суда у Београду повређен закон у корист окривљених Станка Суботића (и сарадника)“, пише у пресуди овог суда. „Врховни касациони суд је донео пресуду којом се ограничио само на то да утврди повреду закона не дирајући у правоснажност побијене пресуде.“
Питање одговорности судија због незаконитог ослобађања Суботића никада није покренуто.
Упркос томе, Врховни касациони суд – највиша судска инстанца, оценио је да је Савић, током периода од три године у који улази и незаконито ослобађање Суботића, „изузетно успешно обављао судијску функцију“.
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 3, 2020
