Прочитај ми чланак
Сив и хладан јануарски дан око један сат испразнио је Трг републике. Није било чак ни заљубљених, који нервозно чекају да им партнер дође. Само је један студент стајао пркосећи хладном ветру. Док су га ретки пролазници запањено гледали, држао је празну флашу и претрпан ранац – спремајући се да оде из Србије.
Дражен Хорватић (22) је немо држао пластичну флашу изнад шахта на Тргу републике. Тај ритуал понавља већ осми дан, последњи. Гледао је испред себе, док су Београђани збуњено посматрали шта се дешава око њих. Нису знали да ће за само неколико сати студент Филолошког факултета прећи са омиљеног градског места за састанке на локацију коју повезујемо са растанцима – чекаоницу Аеродрома „Никола Тесла“. Одлази из Србије.
– Ова флаша је некада била пуна воде, баш као што је и Србија била богата интелигентним младим људима. Седам дана сам био на овом месту и одливао помало. Ово је последњи тренутак. Воде нема више. Данас одлазим и ја – рекао је младић за „24 сата“.
Дражен се спрема да оде у Данску, будући да тај језик и студира, а у њој ће провести најмање пола године радећи и усавршавајући се. Оно што га највише брине је баш та реч – најмање.
– То што ја сад стојим овде је део минималистичког пројекта који сам назвао „Одлив“. Ово није уметнички перформанс, него изражавање става и апел надлежним институцијама. Ја желим да се вратим. Волим ову земљу и она је неотуђив део мене, зато се и надам да ће мени и другим младим људима у Србији бити обезбеђени услови да у њој можемо да живимо и радимо – рекао је момак подешавајући ранац на раменима.
Током претходних седам дана Дражен је са колегиницом Иваном Јовановић, која га је снимала, искусио разне реакције људи. И оне су биле једна целина пројекта, другу је управо завршавао.
– Погледају ме, зачуде се. Осврну се и коментаришу међусобно али нико не прилази. Долазила је само комунална полиција, али нису ми правили проблем – каже студент док кријомице гледа ка великом сату изнад главе.
Као да је и сам део симболике, казаљке показују погрешно време. Подне је одавно прошло.
Док су га пријатељи неколико корака даље чекали да се поздраве, Дражен је лагано, натенане, обављао последње припреме за пут. На коментар да личи на Данца и да ће се вероватно уклопити, одмахнуо је главом.
– Није то баш тако. Говорим језик одлично, знам да могу да прођем као „домаћи“ али за њих ћу увек бити странац. Пишем и стварам речима, али овде стојим без њих. Најлепше пишем на матерњем језику и волео бих да му се вратим. Само прошле године пет пријатеља ми је отишло из Србије – открио је студент и махнуо нам.
Кренуо је сам ка Зеленом венцу. Авион му je вечерас полетео у седам. Журио је кући да затвори кофере.
(24sata.rs – Фото: А. Станковић)
