Прочитај ми чланак
Повод за писање овог текста дало ми је више индикативних догађаја у низу последњих дешавања у суседној Хрватској а који нас као никада до сада толико не отрежњују у погледу нереалних и медијски наметнутих предвиђања о кретању у сусрет добросуседским односима, помирењу у региону као и могућности некаквих нових економских, културолошких и разноразних интеграција на балканским просторима.
У време у коме живимо, брзина у смењивању информација које нам се сервирају има за резултат циљано додатно пасивизирање свести о важним догађајима а што указује на циљ потпуног сламања националног отпора, части и поноса српском народу. У том подухвату предњаче тзв домаћи штампани и електронски медији који су под контролом страних западних служби, здружених српско-хрватских тајкуна и тајкунизованих политичара на власти.
Законски прогон ћирилице, претње тужбом за геноцид и нови усташки покличи
Након ломљења ћириличних табли, уз законски предлог хрватских власти да се у местима у којима живи мањински српски живаљ не може истицати ћирилично писмо уколико број припадника једној националној заједници не пређе 50%, као и најаве да Хрватска држава ни не размишља о повлачењу тужбе пред међународним судом правде за геноцид против Србије, последњи у низу инцидената, ако се то тако може назвати, јесте потез фудбалера Шимунића на стадиону Максимиру.
Како ништа није случајно, потез Шимунића дешава се на годишњицу ослобађања хрватских генерала и бојовника а који се одиграо прошле године у новембру месецу.
Честитање празника свим Србима
Тада нам је запад изнова на само њима својствен и „цивилизован“ начин, честитао још један у низу великих православних празника и слава, Ђурђиц, дан када се прославља велики војсковођа, исповедник вере и заштитник Хришћана.
На Ђурђиц нам додуше нису бацали бомбе са исписаним Васкршњим поздравима као што су то чинили на Васкрс 45 или 99, или нам честитали Божић преко Насера Орића, једног у низу Хашких миљеника, клањем Српског православног живља у Братунцу и Кравицама.. Или честитање Видовдана одвођењем нашег свезаног државника у Хашку гробницу, не?
Овог пута, запад нам је као и много пута у својој историји злочињења према православним Србима и историји тајне безакоња, честитао Србима на само њима знани, окултни и перверзни начин, ослобађањем Павелићевог имењака и настављача хрватске геноцидне повјести, а тиме и доношењем ослобађајуће „хисторијске пресуде“ за цео државни, политички и војни врх геноцидне творевине свим Србима по страху добро знане Независне Државе Хрватске!
Хашка инквизиција а са благословом Папске државе, спровела је колективну индулгенцију и откуп греха за цео хрватски народ. Сетимо се да су тако Хрватски грађани по трговима у слављеничком расположењу, еуфорично и у трансу, у грчевитом плачу Србима поручили „Крв њихова на нас и на децу нашу“ истоветно као и разуларена маса која је распињала Христа Спаситеља!
Знао је дакле тај запад да нам честита и Православни Божић и Васкрс два пута у ХХ веку, и Видовдан а на дан великог војсковође и победоносца Георгија честитао нам је новим злочином, само овог пута не камама, маљевима, гранатама, силовањима, депоровањима, бомбама и стрељањима, већ потврдним вестима из Хашког казамата да историјска сезона лова на Србе никада није ни престајала, као и да је сценарио депортовања, убијања, мучења, силовања, спаљивања села и затирања пожељан по западну политику односа према Србима, малим Русима на Балкану.
Слике и снимци из Хрватске на дан ослобођења злочинаца
Анте Готовина и Маркач ослобођени. У Загребу и другим Хрватским градовима еуфурија као при дочеку Павелића и Хитлера Загребу. Национална катарза, сузе, осмеси и мисе захвалности. Државни, политички и војни врх као и естрада загрљени са склопљеним рукама у усхићењу дочекују ослободиоце. Опрани смо, нема више тог историјског баласта. Нема више Јасеновца, нема олује нема бљеска а нема ни Срба. Све је био само кошмар и колективна креација злих Срба, наших вековних тлачитеља, мрачних Бизантинаца и мучитеља наше савести. Пробудисмо се у домовини тишине, где се више неће чути православно звоно, где се више неће чути песме жеталачке и огавни „влашки обичаји“. Где нећемо више трпети Србе из комшилука и из кућа поред, јер те куће су и овако одавно спаљене а сада и зарасле у коров. Нећемо више гледати српску децу, ђаке и студенте, слушати српске песме и народна кола, посматрати добродушне баке у црнини и вредне домаћине крајишнике нити пити српска вина. Хрватска је сада земља мира и тишине јер Срба више нема у њој! Утихнуло је свако српско славље свако српско рођење, крштење, венчање, и светковање. Коначно смо слободни и сами са собом.
Европска Унија примила нас је очишћене, умивене и причешћене (српском крвљу разуме се) и увела у свет цивилизованих народа. Уђосмо опраних руку и савести у грађевину лажног мира, материјалног благостања и залеђене људскости. Уђосмо у свет ледених грађевина, свет профита и живота без савести и без Бога. Па одувек смо том свету и припадали. Само да Срба више не буде…
За Дом – спремни!
У колективном српском бићу мук, бол у утроби, гуша у носу као и много пута до данас доживљен осећај неправде, немоћи и изгубљености. Зашто Срби ћуте? Шта нас је то притисло? Притисло нас је само једно, једино питање. Има ли правде на овом свету за Србе?
Поред усамљеног и од своје политичке елите остављеног народа српског, изоловани и аутистични свет политичара, тајкуна, новинара и медија има своју рачуницу и свој мали безбрижни и богати свет. Југославија је у том случају као идеја у свима њима никад јача. Потребно је само следеће, сачекати да прође пар дана, јер свако чудо за три дана, и онда поново у колективну народну успаванку и понављање ново-старих мантри. Након 45 „братство и јединство“ сада „евроинтеграције“. Питате се како је то могуће?
Медијски рецепти за лоботомију
Здружено и ревносно у певању успаванке како би слике дочека генерала, слике разбијених ћириличних табли у Вуковару и Шимунићев гест брзо пале у заборав. Познато је да домаћи штампани и електронски медији са националном фреквеницојом имају успешне и ексклузивне рецепте добијене од најбољих светских спин мајстора за успешну лоботомију тј за успешно одстрањење националног поноса, гнева и беса из глава и душа грађана Србије
Добро се сећам реакције медија на ослобађајућу пресуду хрватским генералима. Уз преношење неколицине благих осуда од стране политичких лидера, аналитичара и припадника НВО а, по домаћим медијима једино огорчење по ослобађајућој пресуди изазвано је по избегличким камповима у Србији. Да. То су они људи за које се не организују сигурне куће, радионице, шетње и играонице. По медијима дакле огорчен је био само део народа тј Срба крајишника. Не дај Боже да су случајно „превали преко уста“ и објавили вест о томе да је огорчен цео Српски народ свуда где Срби живе или да се у јавности приказала објективна анкете из свих градова Србије, Републике Српске, Црне Горе, Македоније и дијаспоре.
То наравно не би било политички коректно и у складу са европском уређивачком политиком „процеса помирења на Балкану“.
Тако смо били сведоци образложења да се хашка пресуда односила искључиво само на дотичне генерале али да нико није негирао да се злочин заиста десио, само још нису утврдили ко је крив!?
Сви чекамо и ту пресуду. Пресуда ЕУ и Хага да су једини и искључиви кривац за 300 000 прогнаних Срба управо сами Срби! И то искључиво зато што су се иселили и поред гаранција од стране западних војних инструктора и легитимног државног врха да им се ништа неће десити и да ће им бити загарантована сва демократска права (Срби су добро запамтили позиве овог типа када су усташки крволоци по разоружавању својих комшија Срба, одводили читава села свезана у Јасеновац). Дакле криви смо што нисмо дочекали ослободиоце са погачом и сољу и што наше баке нису послужиле слатко „ослободиоцима“.
Шта је РТС објавио о протесном скупу Двери? Спин исечак о изјави руководећих људи да треба протерати чиновнике Хага. Али да ли су пренесене много важније речи Бошка Обрадовића и Владана Глишића упућене окупљенима о још једној неправди над српским народом, народом који је претрпео три геноцида у ХХ веку?
Да безобразлук буде већи, спортски новинар извештава пред фудбалски дерби „да је све у најбољем реду, да нема политике на трибинама“ док је објектив РТС а упорно избегавао навијачки транспарент „ОЛУЈА – ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ“.
Кампања заборава
Дакле већ виђен сценарио. Медији ће да врло брзо осмисле ново замајавање народа неким „далеко важнијим темама“. Тајкунизовани политичари ће и даље наставити да примају мито и поспешују пословање хрватских компанија у Србији. Хрватски певачи ће и даље долазити по лако стечене хонораре у Србију. Српски бивши и садашњи функционери ће и даље ићи на летовања по хрватским острвима, сликати се по јахтама на лепом плавом јадрану у некој од далматинских марина.
РТС и Б92 ће здушно пратити све уметничке перформансе уметника из бивших Југословенских република по Србији и тако сетно призивати и прижељкивати југословенску идеју.
Западни креатори наше историје и припадници реда завере ћутања о злочинима над Србима ће преко наших филијала и испостава у политичким и медијским круговима ћутати све док оба геноцида у ХХ веку не достигну домен култа и епске фантастике. Прича о удруженом злочиначком подухвату и геноциду над вековним српским живљем на територијама Хрватске, Босне и Косова достићи ће ниво научне неутемељности и свако покретање те теме биће преписано склоности српског народа ка претеривању и свеопштој српској склоности ка митоманији.
Где је у свему овоме Српски народ?
Народ ће наставити да ћути и грца у беди и забораву. Национално понижен, увређен и остављен на милост и немилост светским инквизиторима.
Међутим има једна специфична законитост у Срба који су за западне властодржце одувек били тајна а окупаторима „задња рајина мисао“ остала ноћна мора кроз векове. Срби дакле као народ знају да падну у колективно очајање и то је неоспорно али исто тако знају и да по повољним геополитичким и историјским приликама тај осећај претворе у национални понос, надахнуће, пркос и свеопшту мобилизацију стваралачког духа.
Шта је покренуло Српски народ 1912? Управо то сећање на Косовски бој, сећање на дане славе и борбе за слободу. То је живо историјско сећање које је живело и које ће живети у свакој српској кући и на сваком српском огњишту. Будућу генерацију много свеснијих и поноснијих Срба од нас данас покренуће управо живо и јасно сећање на Косовски бој, Јасеновац и Олују.
Не бојмо се браћо Срби! Још нас има и биће нас док је света и века само ако останемо народ Божији, а остаћемо, молитвама Св. Симеона и Саве родоначалника Српске државе, Арсенија, Максима, Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског, св. Краља Стефана Дечанског и Симона преподобног првовенчаног краља, молитвама свих српских мученика и новомученика Косовских, Пребиловачких и Јасеновачких.
С ВЕРОМ У БОГА!!!
(Двери српске – Југослав Тајић)
