Pročitaj mi članak
Од првог телефонског разговора и безуспешних покушаја Панте Михајловића да за ово чудо невиђено, како га је назвао први корисник, министар војни Теша Николић, заинтересује власт, до почетка јавног телефонског саобраћаја у Србији, протекло је више од једне деценије.
Димитрије Ц. Ђорђевић, један од првих телеграфиста, забележио је да је за време Српско-бугарског рата, у току примирја, јануара 1886. године, била успостављена телефонска веза између Београда и Ниша. Врховна команда није била задовољна брзином отпремања депеша, па је дала је наређење Анти Јовановићу, инспектору војних телеграфа, да за 18 сати успостави телефонску везу између ових градова. Пошто је наређење требало да се изврши у немогуће кратком року, употребљене су старе телеграфске жице, али су оне стварале велике сметње у вези. Телефонске апарате и материјал у Нишу су донели Драгомир Брзак, секретар Поштанско-телеграфског одељења, и механичар Густав Хабер.
Ипак, повезивање Београда са Нишом преко слушалице очекивало се са огромним нестрпљењем. На једној страни апарата, у Нишу, био је краљ Милан Обреновић, а на другој, у престоници, Милутин Гарашанин, министар иностраних дела. Једва су се чули.
Пошто је упозорен да говори гласније, Гарашанин је одговорио: „Величанство, ја говорим тако јако, да кад би се попео на торањ Саборне цркве, ви бисте ме морали чути у Нишу и без телефона!“ Тако је пропао први покушај да се успостави поуздана међуградска веза.
Две године касније, на предлог начелника Поштанско-телеграфског одељења Ж. Анђелића, а у интересу „бржег споразумевања и рада, који у многим приликама ваља одмах у минуту расправити“, одобрено је да се Одељење поштанско-телеграфско веже телефоном са Министарством народне привреде, централом и станичном поштом, Телеграфом и економијом поштанском. Одобрен је износ од 1.300 динара за набавку шест микро телефона по 140 динара, пет система по 70, шест громобрана по 50 и двадесет елемената Лекланшеових по 34 динара. За наднице и непредвиђене трошкове одобрено је још 300 динара. Опрема је купљена код фирме Тајрих и Леополд у Бечу, а цео посао одобрио је 26. јула 1888. министар народне привреде.
Цела плата за апарат
Годишња претплата за све телефоне постављене у хотелима, кафанама, купатилима, позориштима, и свим зградама које служе за јавне скупове и забаве, износила је 250 динара, а за све остале 125 динара годишње. Пет минута разговора у јавним говорницама наплаћивао се у радном времену пола динара, а после тога двоструко. Телефонски апарат је коштао 120 динара, што је била и месечна плата телефонске службенице.
Телеграф на коњима
Пре увођења телеграфа, поштански саобраћај у Србији обављали су коњаници звани татари. Поштанска кола из тих времена нису се ни по чему разликовала од оних на Дивљем западу, које су постале један од симбола рађања Америке.
Девет година је потрајала набавка материјала и апарата, као и доношење законских аката о уређењу јавног телефонског саобраћаја. Коначно, маја 1889. прорадила је прва централа у Београду. Постављена је на првом спрату задужбине Илије Коларца, у којој се тада налазила Главна градска пошта и Главни телеграф, и имала је места за 50 бројева.
Путем штампе обавештено је „грађанство наше престонице да се за његову приватну употребу пружа могућност коришћења телефонским саобраћајним средством, том културном тековином новијег доба, коју имају сви градови у Европи“. Начелник ПТТ одељења Стеван Поповић одржао је чак и конференцију за новинаре. Оног првог ентузијасте Панте Михаиловића, који је покушао да уведе телефон у Србију, нико се није сетио.
Иако су свечаном представљању благодети телефоније присуствовали и скоро сви српски банкари, већина привредника и мноштво трговаца, на позив за претплату одазвало се мало грађана. Први је пробио лед новинар Љуба Бојовић, оснивач „Вечерњих новости“, који се сматрао гласилом либерала. Он је имао част да његов број телефона буде 1. Први телефонски корисници добијали су два апарата: један за говор, други за слушање. Кад се дошло до броја 13, стало се, јер га нико није хтео. Један познати београдски адвокат чак је поручио по свом куриру не само да неће тринаестицу, него ни бројке које у збиру дају баксузни број. На крају је број 13 прихватио Љуба Срећковић у име Београдске кланице.
Поштанско-телеграфско-телефонској управи није преостало ништа друго него да предузме што већу агитацију међу грађанима, што је у то доба подразумевало да се иде и од врата до врата. Чиновници су кренули од трговаца у главној београдској штрафти Кнез Михаиловој улици не би ли их убедили у значај Беловог проналаска. Али, ни то није било од нарочите користи. Годину 1899. Главна телефонска станица у Београду завршила је са свега 28 претплатника. У даљем развоју, до 1903. године, успостављене су телефонске линије од 876 км и 608 претплатника. Телефони су уведени у 24 места, а већ 1905. Србија је имала 1.203 претплатника.
(Вести)
