• Почетна
  • ДРУШТВО
  • Ненад Узелац: Извините што сте нас бомбардовали или „Хајмо у НАТО!“

Ненад Узелац: Извините што сте нас бомбардовали или „Хајмо у НАТО!“

0

(http://nenaduzelac.blogspot.com)
Пилот: „На три хиљаде сам стопа. Испод мене су колоне возила, нека врста трактора. Шта да радим?

AWACS (место за контролу војних операција): „Виде ли се тенкови? Понављам, где су тенкови?“

Пилот: „Видим само тракторе. Можда су “црвени” камуфлирали тенкове као тракторе.

AWACS: Чудан конвој. Што сами цивили? Проклетство, такви су Срби! Уништити мету!

Пилот: „Зар уништити тракторе и цивилна возила? Поново желим инструкције.

AWACS: То је војни циљ, потпуно војни циљ. Уништити мету. Понављам, уништити мету.

Пилот: „Разумем.“(следи ракетирање)[1]

albanciii
Албански цивили код места Меја код Ђаковице

У неколико авио налета убијена су 82 албанска -“пријатељска”- цивила, а више десетина их је рањено. Призори су били стравични. Један пројектил погађа трактор директно; од њега је остао само изобличени мотор. Друга бомба погађа тракторску приколицу пуну људи; од ње остаје само танак оквир. Људи из ње претворени су у угљенисане црне силуете слепљене за асфалт. У трактору где је седео возач остала је само нагнута, нага, угљенисана фигура човека. Свуда у живицама и на утринама били су расути лешеви. Новинари су прескакали преко људских глава, док су српске снаге журиле да спасе преживеле. Ови албански цивили су „хуманизирани“ 14. априла код Ђаковице, при повратку са „избегличког пута“: несрећници, одлучили су да не беже са Косова и не подлежу притиску ОВК да оду у импровизоване избегличке логоре у Албанији.

Тим чином пореметили су план Запада о тзв. хуманитарној катастрофи[2] коју, наводно, узрокује Београд и, казна их је стигла; и више од тога: својом жртвом исти план су надоградили тако што су Рудолфу Шарпингу, немачком министру одбране, пружили довољан разлог да саопшти како су исто бомбардовање извршиле српске снаге, што је, опет, довољан разлог за оправданост агресије! Логички принцип довољног разлога (по којем, иначе, сав Запад функционише) тријумфује, у свој својој перфидности, дан након овог “хуманизирања”, када портпарол НАТО-а Џејми Шеј – иначе лице и наличје -“Милосрдног анђела”, изјављује:“Пилот је напао оно што је мислио да су војна возила. Бацио је бомбе са најбољим намерама као што се и може очекивати од добро тренираног пилота који долази из једне демократске земље.“[3]

Принцип довољног разлога утјеловио се у пет чинова: напао оно што је мислио; бацио бомбе са најбољим намерама! , као што се може и очекивати; добро тренирани пилот, јер, него, долази из демократске земље!

У „хуманитарној“ интервенцији над Србијом дешавало се безброј оваквих „грешака“, названих колатерална штета. Српски народ, већ по правилу, има манију да заборавља „хумане“ акције извршене над њиме, као што су и над овим албанским цивилима, а да осуђује себе за неке акције у којима није ни учествовао, и из тог разлога често понављање најеклатантнијих примера „колатералних штета“, које су, судбоносно кроз историју, пратиле српски народ, не представља тек „нешто што смо већ чули или рекли“. Стално подсећање је последња брана забораву у времену када хиљаду пута поновљена лаж једном постаје истина. Набрајати „колатералне штете“ над Србима направљене, од стране оних који, данас јесу НАТО, захтева вечност.

Будући се “духовност” довољног разлога исцрпљује чињењем као ништењем живота ово набрајање је зборење душе, у којем зборењу је свака логичност искључена. На путу смо, дакле, логичке неупитности и, вапајем улазимо у ђавољу работу убијања деце – зачетака живота. Милица Ракић; трогодишње детенце. Једно мало срце је престало куцати на ноши. Милица је била опасан војни циљ за Западне “хуманитарце”.

pomen-milici

Бојана Тошовић; једанаестомесечна беба. Погинула са својим оцем Божином у селу Мердаре. Свога постојања још свесна није била. Дванаестог априла око поднева НАТО пилоти су у 3 наврата, у размацима од по пет минута, „хуманизирали“ још један „војни“ циљ. То је био воз у Грделичкој клисури, који је у том тренутку прелазио мост преко Јужне Мораве. Сведоци су причали да су од силине експлозије комади гвожђа и одеће летели и по петсто метара. Неки путници, који су директно погођени, су потпуно изгорели. Том приликом је погинуо и Бранимир Станијановић; шестогодишњи дечак. Његова дечја игра са аутићима, возићима…претворила се у сурову реалност.

Стефан и Дејана Павловић, осмогодишњи и петогодишња брат и сестра. Погинули у сну заједно са оцем Владимиром, када је на њихову кућу у Раљи пао НАТО пројектил, 26 маја 1999. Побегли су из Београда у Раљу од НАТО бомби; дечји сан се наставио у другачијем облику. Досањали су вечност…А онда, седмог маја, Ниш је обасут касетним бомбама, забрањеним по међународним конвенцијама. Поред ужасних призора раскомаданих тела, мени је у сећању остала слика једног мртвог пса, који је лежао у крви, у једном дворишту. Раскољњиков као дечачић, далеко још од наполеоновштине, вероватно би се бацио на бомбу бранећи ову јадну животињу од „хуманости“ хуманитараца. Том приликом у Нишу је погинула и трудница у деветом месецу трудноће. Деветом месецу!

Овај живот је прекинут, пре него што се осветовио. Тренутак, који се ближио, а који је требало да представља оплемењивање и улепшавање света још једним Христоликим бићем[4], претворио се у тренутак сурове смрти. У борби живота и смрти прeсудила је вечност…”Милосрдштевни” врхуне у свом “хуманизирању: мете су и кола хитне помоћи која хитају унесрећенима у помоћ… И овако још много пута, небројено пута, неки подаци кажу 78, а неки 89: број погинуле деце се ни данас не зна…

И након овога тмуши каубој Џо:„О па да, хоћу да кажем то и радимо ова последња два месеца. Ми не погађамо само војне циљеве…Ми покушавамо ваздушним ударима да сломимо вољу српског народа, како би тај народ сломио вољу свога вође, како би онда он наредио својим трупама да напусте Косово…Битка за ОВК јесте битка за људска права и америчке вредности.“- сенатор Џо Либерман.[

А насупрот каубоју Џоу и “америчким вредностима” како велики, највећи, Достојевски, у сопственој распетости између греха и вечне хармоније, збори о деци:„Чуј, ако сви морају патити, да би страдањем купили вечну хармонију, шта ће онда ту деца? Кажи ми, молим те? Сасвим је непојмљиво зашто су морала да страдају и она, дечица; зашто да она својим патњама купују хармонију? Што ли су она и доспела у материјал и собом нађубрила за некога будућу хармонију?

…Док још имам времена журим да се оградим, и стога се од те највише хармоније потпуно одричем. Она не вреди једне сузице ни само оног на смрт измученог детета, што је тукло себе песничицом у груди и молило се у својој смрдљивој јазбини неискупљеним сузицама својима „Боги“! Не вреди, јер су сузице његове остале неискупљене. Оне морају бити искупљене, иначе не може бити хармоније…И каква је то хармонија, кад је ту пакао; ја хоћу да опростим и хоћу да загрлим, ја нећу да се више уопште страда! И ако су патње дечије отишле на попуњавање оне суме патњи која је била неопходна да се купи истина, онда тврдим унапред, да је та истина и сувише скупо плаћена, и она не вреди те цене! И најзад, нећу да се мати грли са мучитељем који је рашчупао њеног сина псима! Не сме она њему опростити! Ако хоће нек прашта за свој рачун…али мучење свога рашчупаног детета она нема право да опрости, нити сме опростити мучитељу, па баш да му их дете само опрости!

Срби имају децу, такође

…замисли да, на пример, ти сам подижеш зграду судбе човечанске, са намером, да на завршетку усрећиш људе, да им најзад даш мир и спокојство, али да зато претходно мораш на смрт измучити само једно мајушно створењце, баш оно детенце што је ударало себе песничицом у груди, и да на неосвећеним сузицама његовим заснујеш ту зграду;-би ли пристао да под тим условима будеш архитекта?- кажи, али не лажи!“[6] Шта мислите шта је Аљоша Карамазов одговорио свом брату Ивану ? „Не, не бих пристао, – тихо проговори Аљоша. – И можеш ли одобрити идеју: да људи, за које ти зидаш, пристану да приме своју срећу на неоправданој крви оног малог измученог детета, и, кад је приме, да остану занавек срећни? – Не, не могу је одобрити!“

vuk-ljubi-madlenВук Драшковић љуби руку Олбрајтовој

Само тако може зборити биће оног народа коме живот врхуни душа, а логика јој је (здрава) пратиља. А шта би био одговор НАТО „хуманитараца“: „Био је то за нас тежак избор, али вредело је.“- тмуши Мадлен Олбрајт[7]. Била српска или ирачка деца или било чија друга свака „хумана“ акција НАТО-а вреди; она је сама по себи вредност. Има ли јачег разлога за улазак у НАТО од тога да је он вредност сам по себи ? ПАКЛЕНА ВРЕДНОСТ!

Хуманизам је она “енергија” која се на трагу једног њиховог филозофа, сврстава у тзв. практичку филозофију, те је мера којом се мери делање, а не теоретизирање. И категорички и императивно они који после њега у његовом (географском) миљеу стасаваше, ово делање схватили су у најбуквалнијем смислу: свако делање је хумано. Зашто би убијање деце било изузетак ?

Зато ме и не чуди што се неки Срби чуде, питајући се: зашто и да Срби не буду у НАТО пакту. Оправданост, о оловна иронијо! , овог њиховог чуђења с моје стране ће бити поткрепљена са још пар “хуманитарних” акција НАТО-а. Наиме, НАТО је „хуманизирајући“ РТС, 22. априла 1999. убио 16 људи, а 16 ранио. Српски народ је на овом примеру фантастично показао како за злочине других уме да осуди себе. Врхунац „племенитости“ и „хуманости“! Основни критетријум Запада – ПРВА ( И ЈЕДИНА ) ОДГОВАРА ЖРТВА- апсолутно смо испунили. Безусловно! Савршено!

RTS-obrЗграда Радио – телевизије Србије

За овај злочин НАТО-а одговарао је СРБИН! – Драгољуб Милановић, линчован од стране руље у петооктобарском пучу. Осуђен је на десет година затвора јер, наводно, није рекао особљу РТС-а да се евакуише, по наредби виших инстанци. Грех његов и грех РТС-а је био то што је те ноћи емитовао програм који је НАТО сматрао непријатељским – “пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу”[8]. Не би ваљало за српски народ да је Хандкеов доказ[9] тачан.

Када се очи затворе, тада душа трепери и пита: којем соју припадају они којима толики невини мученици послужише за овакав сценарио ? Да бисмо постали део НАТО-а; те вредности саме по себи, ми морамо и тражити опроштај што нас је морао бомбардовати…

Две недеље (8. априла) пре бомбардовања РТС-а, портпарол НАТО-а, захтевао је од српских власти да омогуће 6 сати дневног извештавања западних медија без цензурисања.[10] Замислите да Енглеска у Другом светском рату пристане да својим грађанима емитује шест сати дневно нацистичку пропаганду ? Српске власти, наравно, на то нису пристале и уследила је „казна“. мора бомбардовати. У Бриселу 23. априла, у “South News”, Међународна федерација новинара, која окупља 450.000 новинара у свету, на челу са генералним секретаром Иданом Вајтом, оштро је осудила овај напад карактеришући га као цензуру и застрашивање које не води никаквој победи.

Но, да су српске власти и пристале, уследио би, наравно, други услов, јер се главна информативна кућа

И Андрић нас је учио:„Ако хоћеш да знаш каква је нека држава и њена управа, и каква им је будућност, гледај само да сазнаш колико у тој земљи има честитих и невиних по затворима, а колико зликоваца и преступника на слободи. То ће ти најбоље казати.“[11] Каква је будућност Србије под „америчким вредностима“ ? Српске жртве би рекле: никаква! Чује ли српски народ своје жртве ?

А шта у књизи Џона Нориса, високог функционера америчке администрације о бомбардовању СРЈ, Строуб Талбот, саветник за националну безбедност Била Клинтона, изјављује: “агресија НАТО на СРЈ може се најбоље објаснити отпором Југославије ширим економским и политичким реформама, а не патњама косовских Албанаца.“

Тактичан је овај Талбот: не зна, као, да је отпор био отпор намераваној окупацији Србије и коначног решења тзв. српског питања на Балкану.

Овај рад не могу другачије да завршим него како сам га и почео. Навођењем још једног „разлога“,- наиме „хуманизирањем“ албанских цивила због којих је „хуманизирање“ Србије и почело, а због наводне „хуманитарне катастрофе“ коју српске власти и снаге наводно чине над албанским становништвом на Косову. „Ми не убијамо цивиле.“- изјавио је портпарол НАТО-а, Џејми Шеј.[12] У селу Кориша, 13. маја 1999. хуманитарни агресори убили су 81, а ранили 70 албанских -„пријатељских“- цивила. Спаљено је и угљенисано 10 беба и 26 деце !

Хоће ли ико икада донети било какву резолуцију само о овом последњем злочину, да не причам о целом „хуманизирању“ и ужасним српским жртавама; хоће ли западњаци, који од нас траже резолуције за злочине у којима нисмо ни учествовали, бар због убијене деце, нерођене убијене деце, тих Христоликих бића, икада донети било какву резолуцију о овој злочиначкој агресији ? Хоће ли ико икада уопште одговарати за све ове злочине и злочиначко „хуманизирање“ ?

Одговор на прво питање је: НИКАД !

Одговор на друго питање даје нам Лестер Мунсон, члан америчког Комитета за међународне односе: „Пре ћете видети зграду Уједињених нација растављену циглу по циглу и бачену у Атлантик него да видите НАТО пилоте пред судом Уједињених нација.“[13]

На крају питам и самога себе: пишући овај текст да ли да се водим рациом или душом ?

Аљоша би одговорио: Душа!

Хајмо у НАТО !!!

 

[1] РТС, 17.април 1999. , да је снимак аутентичан потврђено у чланку „Narcissus Empire”, у којем је цитиран један други западни извор „Defense& Foreign Affaires“, у британском часопису „LM” број 126, децембар 2000.

[2] Емил Влајки у књизи Демонизација Срба наводи доказе: мишљења немачких судова и цитира Западне званичнике да хуманитарне катастрофе није било пре бомбардовања, већ ја изазвана самим бомбардовањем; због навбодне хуманитарне катастрофе на Косову Србија је и бомбардована

[3] http://newsbbc.couk/hi/english/world/europenewsid, 319000/319943 stm: accesed 15. april 1999.

[4] Досттјевски у свим својим романима децу овенчава на најлепше начине као Божја бића на земљи, Христолика бића

[5] TV kanal Fox News, 24 маја 1999, упитан да ли НАТО покушава да ојади и обичне Србе

[6] Фјодор Михајлович Достојевски – Браћа Карамазови

[7] На питање новинарке TV CBS Diane Sawyer 1996….:“Чули смо да је 576.000 деце умрло у Ираку- више него у Хирошими. Да ли је онда заиста вредело успоставити санкције?“…Alexander Cockburn, “The other war criminal”, Bil Klinton, “San Jose Mercury News”, 3. јун 1999

[8] Харолд Пинтер описујући однос НАТО према СРЈ

[9] Петер Хандке у својој књизи „Прича о Драгољубу Милановићу“ наводи да документ којим се наређивала евакуација особља РТС-а није имао потпис и печат, тј. да је био анониман

[10] Емил Влајки – Демонизација Срба

[11] Иво Андрић – Проклета авлија, Београдски изадавчко-графички завод, стр. 95

[12] Phillip Hammond, NATO’s Propaganda WAR, “LM” On-Line Magazine, 1. jun 1999.

[13] Цитирано у “National post”, чланак: “Wе’ll never hand over pilots to Arbour: US official“, 22. мај 1999;