„Да је бивша Југославија остала цијела избјегавши погубне ратове 90-их и ушла у Европску унију, не само да би људима у региону било боље, већ би и Европска унија била боља“, то је закључак пројекта сарадника Њемачког друштва за спољну политику (ДГАП) Корнелијуса Адебара који је размотрио шта би било да је Европска унија уложила веће напоре, прије свега финансијским подстицајима, у опстанак Југославије и њено примање у своје чланство.

„Да је Југославија остала цијела и ЕУ би била боља“

„Замислите како би Европа могла изгледати да се Федерална Република Југославија није распала, већ, рецимо, само да је остала без префикса ‘Социјалистичка'“, наводи аутор у тексту објављеном на сајту ДГАП-а.
Животи стотине хиљада људи у БиХ, Црној Гори, Хрватској, на Косову, Македонији, Словенији и Србији били би поштеђени, а САД не би ангажовале своје војнике у Европи први пут послије Другог светског рата, наводи Адебар додајући да би Балкан могао бити „боље мјесто“, с чим се слажу и многи грађани независних држава насталих из СФРЈ.

Шта би Југославија урадила да је „преживела“

По том хипотетичном сценарију, Југославија би затражила чланство у ЕУ 1991. и двије године касније почела приступне преговоре заједно с Аустријом, Финском и Шведском. Ипак, због проблема високе незапослености, јавног дуга и инфлације, као и на неконкурентне привреде, евроинтеграције Југославије би биле нешто спорије.

Југославија би на крају века постала чланица ЕУ заједно с Мађарском, Естонијом и Малтом, а захваљући раном почетку економске тразниције, у зону еура би могла ући заједно с Грчком. Политика проширења ЕУ би због тог хипотетичког успјеха Југославије била промијењена – процес више не би био геополитички већ заснован на заслугама.

Из овако замишљеног развоја, аутор закључује да би чињеница да постоји транзициона земља попут Југославије која тражи чланство у еврозони навело „старе чланице“ да инсистирају на строжијој контроли економских политика чланица што би могло спријечити кризе попут оних у Грчкој и Шпанији.

Избјегавајући рат на свом прагу, Европска унија би развијала и другачију спољну политику. Пошто не би било бруталног рата у њеном дворишту ЕУ не би радила на заједничким одбрамбеним снагама већ би се чланице ослониле на НАТО који би био ангажован углавном изван европских граница.

Распад СФРЈ би се свакако десио

Ипак, Југославија је имала шест република. Могући развој би ишао у правцу да се Словенија и Хрватска удружују с регионима попут Баварске, Каталоније и Шкотске у трагању за утицајем у Европи и новчаним средствима. Положај Србије би, с друге стране, био отежан компликованим споразумом о подијели власт с аутономоном косовском мањином.

Због тога би било нове дистрибуције моћи у ЕУ, с променом надлежности од влада чланица ка европским и регионалним нивоима. Економске и социјалне политике, попут запошљавања, миграција, социјалног система би увелико били одређивани у Бриселу, док би политике инфраструктуре и саобраћаја, образовања и културе ишле у регионе, што очигледно оставља владама чланица мање надлежности.

Тежња ка децентрализацији у Југославији би и у том приотивчињеничном случају, ипак толико јачала да би се омогућило издвајање једне од република, што би представљало преседан за индепендистичке покрете у старим чланицама. Могући исход би био да би ЕУ на крају чинило више држава мање и средње величине.

 Три лекције за ЕУ

Из овог хипотетичког сценарија, Адебар издваја три лекције за актуелну Европску унију. Прво, ЕУ би се транзицијом Југославије и њеним прилагођавањем за улазак у зону евра, боље припремила за кризе у Грчкој и Шпанији. Друго, Брисел би имао знатно мање развијену безбедносну и одбрамбену политику, а више би се фокусирао на глобалну спољну политику с мање војне снаге него данас. Трећа лекција уласка целе Југославије у ЕУ је више у форми питања: да ли националне државе још одређују оквир за рјшавање изазова у Европи у 21. вијеку?

(vesti-online)

Ознаке: Југославија, ДГАП, ЕУ, Корнелијус Адебар, Немачка, распад југославије