Хомосексуални ген: мит или стварност? (1)

08:57 19.06.2012.

Иако се у медијима пласирају различите информације, нико никада није доказао постојање хомосексуалног гена!

Са приближавањем датума најављене Параде “срама”, новинске чланке испуњавају вести о сличним манифестацијама у земљама окружења и света, али и о оним темама које за циљ имају директно или перфидно пропагирање идеја хомосексуализма. Она укључује различите социолошке, културалне, религиозне, биолошке и економске факторе, од којих сваки на свој начин говори за и против хомосексуализма.

Ново истраживање објашњава зашто фамозни „геј гени“ не доводе до сопственог изумирања, с обзиром на то да се не преносе на следећу генерацију. Како тврди Андреа Капери Ћани са Универзитета у Падови, према теорији балансиране селекције, мајке и тетке са мајчине стране геј мушкараца имају знатно више деце него рођаке по мајци стрејт мушкараца, као и да исти генетски фактор који проузрокује хомосексуалност код мушкараца подстиче и високу стопу репродукције код њихових рођака са мајчине стране.

Две чињенице треба приметити. Најпре, у поднаслову вести објављеној на Б92 стоји следеће: „Док је женска сексуалност, на први поглед, нешто „неухватљивија“, истраживања показују да је мушка хомосексуалност урођена, непромењива црта под јаким утицајем гена“. Генетика је и даље велика непознаница у стручним круговима. Сва правила наслеђивања и сви фактори који утичу на настанак наследних особина нису до краја познати. Ипак, то не спречава медије да објављују овако помпезне вести. Просечном читаоцу ова вест може да значи само једно: да се хомосексуалност наслеђује! Толико о моћи медија, за сада.

Друга чињеница се односи на сам геј ген, који се уопште не доводи у питање. Нико, никада није доказао постојање тзв. геј-гена. Позната су три истраживања спроведена на тему гена за хомосексуалност.

Симон ЛеВеј и дисекције мозга

Прво, и можда најпознатије, било је чувено истраживање Симона ЛеВеја. Резултате тог истраживања он је објавио 1991. године. ЛеВеј је на обдукцијама испитивао специфични регион у мозгу, тзв. интерстицијална једра предњег хипоталамуса (INAH) три групе људи: жена, мушкараца који су наводно били хетеросексуалци и хомосексуалаца. Он је открио да су групе ових неурона код хомосексуалаца исте величине као код жена, и да су истовремено значајно мањи него код хетеросексуалаца. Тврдио је да су једра у INAH 3 више него двоструко већи код хетеросексуалаца него код жена, али и да су такође више него двоструко већа код хетеросексуалаца него код хомосексуалаца.[ На основу ових налаза он је закључио да сексуална оријентација има биолошки супстрат, односно да је одређена наследним факторима.

У чему је ЛеВеј погрешио? Најпре, методологија његовог научног рада је била погрешна. Његова студија није никада успешно поновљена, односно студију није била могуће репродуковати. Покушане су сличне студије, али идентични резултати нису постигнути. Даље, свих 19 хомосексуалаца укључених у студију су умрли од компликација стеченог синдрома имунудефицијенције (СИДА). Доказано је да у СИДИ постоје снижени нивои тестостерона, па се може очекивати да оболели имају смањене INAH управо због нижег нивоа овог хормона.

Такође, приликом израде сваког научног рада постоје одређене контроле и стандарди. ЛеВеј није поседовао потпуне здравствене картоне појединаца укључених у ову студију. Стога је он био приморан да претпостави да је сексуална оријентација хетеросексуалне групе, који нису умрли од компликација СИДЕ, заиста хетеросексуална. Такође, није била позната ни сексуална оријентација испитиване групе жена.

Сам ЛеВеј је признао: „Важно је нагласити шта нисам открио. Нисам открио да је хомосексуалност генетски одређена, нити сам открио генетски узрок који ствара гејеве. Нисам показао да се гејеве такви рађају, што је најчешћа грешка у интерпретацији мог рада. Нити сам лоцирао геј центар у мозгу“.

Шта је заправо ЛеВеј открио? Ништа. Он није посматрао суптилне разлике између група. Када је су појединци унутар група независно посматрани, није постојала статистички значајна разлика; само када су целе групе поређене, појавиле су се разлике.

Неки истраживачи сматрају да је оно што је ЛеВеј открио заправо резултат претходног понашања, а не узрок самом понашању. Марк Бридлав, истраживач са Универзитета Беркли у Калифорнији је у свом раду описивао како сексуално понашање утиче на мозак. Он коментарише: „Ови резултати нам дају доказ да сексуално искуство може да промени структуру мозга, као што то могу и гени… могуће је да разлике у сексуалном понашању узрокују (пре неголи да су узрокована) промене у мозгу“.

Чувена близаначка студија Бејлија и Пиларда

Мајкл Бејли и Ричард Пилард, истраживачи са Медицинског факултета Универзитета у Бостону и Northwestern универзитета, су спровели испитивање које је укључивало 56 парова идентичних близанаца (монозиготних, једнојајчаних), 54 пара различитих близанаца (дизиготних, двојајчаних), 142. браће од близанаца и 57 парова усвојене браће хомосексуалаца. Желели су да открију да ли се хомосексуалност преноси у породици, или узрок хомосексуалности треба тражити у утицају фактора околине.

Они су објавили следеће резултате: 52% монозиготних близанаца су хомосексуалци; 22% дизиготних близанаца су такође хомосексуалци; 11% усвојене браће хомосексуалаца су такође хомосексуалци; 9,2% рођене браће хомосексуалних близанаца су такође хомосексуалци.

Шта није у реду са овим истраживањем које се иначе сматра темељним у испитивању генетског порекла хомосексуалности? Пре свега, најупадљивија је чињеница да, ако геј ген заиста постоји, онда би свих 100% идентичних близанаца морали да буду хомосексуалци. Ипак, у скоро половини случајева, један брат није био хомосексуалац.Такође учесталост је веома слична код рођене и усвојене браће хомосексуалних близанаца (9,2% и 11%).

Како је приметио Нил Риш: „Учесталост је слична код биолошке и усвојене браће. Ова опсервација сугерише да не постоји генетска компонента, већ да је у питању компонента утицаја околине која постоји унутар породице“.

Још један фактор који озбиљно доводи у питање валидност резултата овог истраживања је методологија примењена приликом израде. Наиме, аутори нису направили рандомизирану студију (што значи да им је узорак испитаника био изабран методом случајности, што је исправно у једном научном истраживању). Они су регрутовали учеснике испитивања путем огласа постављеним у хомосексуалним штампаним средствима информисања. Методологија се стога доводи у питање обзиром на мотиве читалаца тих публикација.

Када се научно посматрају, близаначке студије нису успеле да докажу постојање геј гена.