Прочитај ми чланакУ бољевачком селу Валакоње преминула Марија Златић (86), која се "обогатила" после смрти мужа. Сав новац оставила људима који су са њом имали уговор о доживотном издржавању.
Марија Златић
Марија Златић (86), из бољевачког села Валакоње, која је после смрти супруга Момчила наследила готово милион аустралијских долара, преминула је у својој трошној кући, до које се излоканим путем и лети једва стиже. Њено беживотно тело пронашли су, на кревету, људи који су са њом имали уговор о доживотном издржавању. Упркос богатству које је наследила, умрла је у крајној беди.
Након што је прича о бака Мари доспела у јавност, „да јој не би сви досађивали“, њени старатељи су, како се причало, решили да је „заштите“. Тако су, наводно, око њене уџерице поставили камере (у црвеном кругу), помоћу којих су пратили ко јој долази у посету. И, тако је наследница милион долара имала видео- -надзор, али воду у кући, до краја живота – није!
Почетком године, Марија Златић је за „Новости“ испричала своју животну причу, упркос љутњи људи који су са њом имали уговор о доживотном издржавању и који су, након старичине смрти, постали наследници њеног богатства.
– Тамо где ја ускоро треба да идем, паре ми не требају, зато сам их и поклонила – уз осмех је пре пола године говорила за наш лист, као да је предосећала скори крај. – Дала сам новац људима који ме чувају. Њима те паре више требају, а ја ионако не знам ни колико је то. Мени је доста мојих осам хиљада динара, колико добијам на име пољопривредне пензије…
После готово четворогодишњег дописивања са надлежнима у Аустралији, у чему јој је помогла комшиница Мара Андрејевић, Марија је крајем прошле године обавештена да је од супруга наследила нешто више од 940.000 аустралијских долара. И, тада су почели проблеми.
– Након што је добила наследство, појавили су се многобројни „наследници“, који су тврдили да поседују Момчилов тестамент – причају нам комшије. – Људи, који су са Златићком закључили уговор о доживотном издржавању, у међувремену су већ подигли највећи део тог новца. Једина која није марила за новац била је Марија. Умрла је како је и живела – сама у својој трошној кући од блата. Једино друштво су јој били пси, које је хранила и бринула о њима до последњег дана.
Како се испоставило, Момчило је у некретнинама у Аустралији имао близу три милиона долара. Међутим, после његове смрти, порез није плаћан, па су, након што су сви дугови намирени, Марији преостало нешто више од 940.000 аустралијских новчаница.
– Сећам се, као да је јуче било – сетно нам је причала Марија. – Било је то 1956. године. Момчило и ја смо купили карту у једном правцу за Аустралију, а пут нас је одвео у градић Гвилдфорд. Мој муж је радио као тесар у једној фабрици, а ја сам бринула о домаћинству.
Људи, који су са Маријом имали уговор о доживотном издржавању, наследили су њено богатство и то и не крију. Они су већ адаптирали стару кућу и, у њеној непосредној близини, почели градњу нове. Купили су нови трактор и аутомобил, а подижу и високу бетонску ограду око куће.
После годину и по, Марији је стигла вест да јој је мајка Стана тешко болесна. Није размишљала. Села је у први авион и вратила се кући.
– Бринула сам о болесној мајци, на крају је и сахранила, али се у Аустралију више нисам вратила – причала нам је Марија. – Момчило ми је повремено писао. И слао ми је новац. Желео је да се, када дочека пензију у Аустралији, врати у Србију.
Године су пролазиле. Потом и деценије. Али, Момчило се није враћао. Причало се да се у Аустралији обогатио и постао газда неколико фарми стоке, али су сви мислили да то није истина. Тек, пре пет година Марија је чула да јој је супруг преминуо.
– Казала сам то комшиници Мари и замолила је да, ако може, сазна нешто више о томе – причала нам је Марија.
– Мара је ступила у контакт са људима из Аустралије. Годинама је трагала и на крају су ме, почетком септембра прошле године, обавестили да сам наследила Момчилову имовину. Паре сам добила пре неколико месеци. И одмах сам их поделила. Мени, видите и сами, баш ништа не треба.
Кућа у којој је живела Марија Златић
Бака Мара је сахрањена у четвртак у Бољевцу. Умрла је тихо, баш као што је и живела. Није стигла ни да, више од пола века откако се вратила из Аустралије, макар последње дане проведе животом достојним човека.
