Pročitaj mi članak
(Политика)
Кад би нам само криминалци радили о глави, још бисмо могли и да будемо мирни. У протеклих неколико месеци, нарочито у Београђанима, створио се утисак да насилници носе више пендрека од полиције, да кроз ваздух лети више бејзбол палица него фудбалских лопти и да се свако, чим крочи на улицу, може претворити у мету за иживљавање неког социопате. Статистике, ипак, показују да је стопа убистава у Београду оборена, као и да криминалци у Новом Саду и Нишу нису помахнитали. Живот у српским великим градовима, наизглед, није постао опаснији него што је био.
Али, осим тога што су учестале пуцњаве на јавним местима и што су ситни преступници спремнији на било какво насиље само да би зграбили шаку ситниша, људи с оне стране закона нису једина претња просечном грађанину. Сви српски путеви, уместо у Рим, изгледа да и даље воде у болнице, које њима имају да „захвале” на трећини пацијената. Чак се ни Београд, по оцени стручњака, не може похвалити са више од неколико добро асфалтираних и прописно одржаваних друмова. Сваког дана у главном граду се догоди осамдесетак саобраћајки, што је између трећине и половине свих незгода на коловозима у Србији. Поврх лоших путева, возачи у великим градовима, притиснути вечитом журбом, још су и нервознији. Колико год пазили, лако можете да страдате већ на путу до посла, где вам прети десетине хроничних болести какве се стичу на радним местима. Они који су од њих најугроженији, неквалификована радна снага, представљају готово четрдесет одсто свих запослених у овој земљи. Кад дођу у велики град трбухом за крухом, прихватиће било какве услове, а криминални босови могу бити и милостивији од шефа на послу, незаинтересованог за заштиту на раду све док га она кошта.
Ако смо према шефовима и иначе подозриви, од масовног убиства у Великој Иванчи оклевамо и кад нам на врата позвони комшија, мада га знамо као мирног човека. Са незнанцима још мање знате на чему сте а у великим градовима пут вам се свакодневно с њима укршта. У незнанце нам се претварају и рођена деца. Њима је, још у школским клупама, већ постало природно да насиљем добијају шта желе. Ако такви и одрасту, оно што нам се привиђа као данашњица – несигурност од свакога с ким се мимоиђете на јавном месту – можда ће бити будућност. Ако је за утеху, малолетничког насиља у Србији, тврди статистика, ипак је мање него у развијеним земљама.
