Прочитај ми чланак
Има сцена у једном од легендарних комедија Вудија Алена када робијаш, баксузни лопов одмалена, од сапуна издеље реплику пиштоља, офарба га црним ималином и уплашеног стражара потера испред себе не би ли се докопао слободе.
Док бегунца и таоца прате нишани снајпера са затворских зидина у мрклој ноћи, прошараној светлима рефлектора, камера се спушта ка руци рођеног баксуза – уместо пиштоља од сапуна, само један велики мехур од сапунице.
Пљусак у зао час, како и приличи рођеном баксузу.
Отприлике такво лице имао је и наш прајм министар у Бриселу, пред камерама државне телевизије задужене за вођина Потемкинова села.
Тешко је било сакрити тај огромни мехур од сапунице, у који се волшебно претворила злосрећна Заједница српских општина, једини какав-такав гарант опстанка шаке Срба на Космету. Из тог истог мехура церило се и лице сребреничког кољача Орића.
А само неколико дана раније, тамо у новозеландској недођији догодило се чудо: српски фудбал попео се на кров света. Онако мишићевски, из амбиса до звезда, из мишоловке до убитачне офанзиве која чисти све пред собом.
Кад је почео тај 118. минут и онај мали Илић ишчепркао лопту од већ сморених Бразилаца, па повукао по десној страни, помислисмо: добро је, нек истекну ова два минута, па шта нам Бог да на пенал-рулету.
Неко је, као, очекивао да га у 118. минуту метнемо петоструким шампионима? Јесте, али мало сутра. Не звучи српски.
За разлику од нас пред телевизорима, истањених живаца, без вере и утераних у вишедеценијску малодушност, Паунова чета је са линије западно од Горњег Милановца јурнула на Сувобор. Отворених уста и у неверици гледали смо како ледено хладни Живковић гура лопту Бразилцу кроз ноге, а онда још леденији Максимовић, бацајући брз поглед на помоћног судију (добро је, заставица је уз ногу…), креће у бруталну егзекуцију.
Урлали смо као суманути („Будало, разбудио си децу!“), али, опет, нисмо веровали да смо то МИ, Срби, да та наша деца ТО могу. И када је судија, док је Рајковићева лопта, праћена камером, секла небо над стадионом, свирнуо двапут кратко и једном дуго, за крај, ни тада још нисмо веровали.
Били смо убијени у појам, штеточине свих врста убеђивале су нас да смо нико и ништа, да ће нас згазити дигнемо ли главу, говорили да ни о пеналима са великима не смемо да сањамо… А, онда су нам наша деца вратила понос, вратила веру, вратила наду.
Уместо мехура од сапунице, донели су нам пехар светског првака и шокирали издајнике свих боја јер су, Боже мој, углас са балкона, сви као један, говорили „Оченаш“.
Да се вратимо на тај фамозни 118. минут на Новом Зеланду. Севале су током целог меча бразилске муње и громови око Рајковићевог гола, а они са слабим срцем већ су се бацакали испред телевизора и гурали дупле дозе нитроглицерина под језик. Боже, помози да се ово заврши, доста је нама и друго место, ће да поцркамо!
Као оне ’99. када су на Србију падале тоне бомби, а гласови панике запомагали: Слобо, потписуј, добро је и нерешено, ће изгинемо!
Златни орлићи нису нас послушали, хвала им. Чему су нас наша деца научила, осим текста химне и оченаша, шта се то тако велико родило из тог величанственог тријумфа над Голијатом?
Научила су нас да верујемо и да стремимо врху, да будемо орлови, а не пацови.
Уверила су нас да и даље можемо, кад хоћемо.
Показала су нам да има на коме свет да остане, кад се једног лепог дана смрдибубе, бубашвабе и остала политичка жгадија врате у канализацију, где им је и место.
Народе, има наде!
Ивор: Vesti online
