(Милан Јовановић)

Без обзира на сва наша потурања врата под србосјек, посипања пепелом и апела да нас заволе, Кроати никако да прихвате да смо браћа. Чак смо, ајде, прихватили да они нису најобичнији Срби католици, ни то им није доста.

Колико треба да вас побијемо да схватите да нећемо с вама да имамо посла?, питали су искрени Кроати, а ми на то нисмо имали одговор, чак нас било помало срамота да „својатамо“ Теслу, па ипак се човек родио на простору недавно повампирене НДХ.

Повремено зашиљимо ово наше мало јада, па се брзо о’ладимо, а ендехазисти не посустају: њихова енергија директно је сразмерна њиховој, огромној, мржњи.

Управо су на пример прогласили Дан Николе Тесле. Оног истог чији су споменик сравнили са земљом, као и рођену кућу. А нису то урадили ‘нако, кажу – наљутила се војска на србочетничке агресоре, па им мало крвца ударила у оно мало мозга, и ето…

И то све усред њихове скупштине коју зову Сабором не би ли се разликовали од остатка нормалног света. Ма шта мислио о Фрањи Фердинанду, који је потрефио погрешан датум да бане у Сарајево, и о Аустријанцима, не могу а да их не амнестирам, јер су у своје редове регрутовали најгори злочиначки шљам из својих провинција – Хрвате.
У књигама о злочинима у Мачви 1914. године налазе се сведочења која нормалан ум не може да појми: спаљивање жена, деце и стараца везаних жицом око куће; бацање тромесечне бебе гладним свињама, пошто су претходно поклали све до задњег српског ува; ложење ватре под креветом на коме се крио непокретни српски војник-рањеник…

И она „Југославија“ краља Александра, потом и она Титова, све време су форсирали причу о „аустроугарским злочинима“. Под тим појмом скривена је мрачна, страшна истина о кољачима који нису били ни Аустријанци, ни Мађари, већ, како су сведочили преживели, а цензурисао чак и Краљ Ујединитељ Великог Носа, „они који су говорили нашим језиком“.

Та мржња букти истим жаром и после читавог века, а избила је свом силином у Сабору, упркос латинској намери да се Дан Николе Тесле прикаже као доказ еУропске оријентације. Отровни језици бржи од памети офирали су суштину: отети, а не славити Теслу, Србина, сина православног свештеника.

Затреш му праг, а онда му смислиш Дан. Мада, Тесла је ипак боље прошао него његови земљаци 41. и 91. Умро је природном смрћу, нису га стигли ни метак, ни нож, а имовина и пензија од Кроата ионако му никад нису требали.

У тој офанзиви чије је погонско гориво искључиво мржња, у прве редове гурнута је и Соња Бисерко, номинално држављанин Србије, а у ствари бог зна шта и бог зна одакле. Чак и у пословично уштројеним и од страха усраним српским медијима гракнуло се против лагарија какве свет не памти.

Соња је одговорила да од четничке Србије (ех, камо среће…) ништа друго није ни очекивала, да је то све го кољач и зликовац и да, следствено томе, она наставља да буде искра истине, луча слободе и отварач очију заблуделом стаду српскоме.

Кроати су баш онако латински, прост народ би рекао курвањски, изабрали баш тај дивни травањ, кад настаде демократска НДХ, да устоличе Теслу међу знамените Кроате. Без обзира на његову националност, за коју рекоше да је небитна, јер је Тесла грађанин света.

У образложењу одлуке о Теслином дану писаће да су му кућу срушили непријатељи науке и прогреса, неки чобани-будале, који и даље пишају иза куће и струју гледају као ђавоља посла.

Нема везе што је Тесла био Србин, то нам подмећу србочетници, па ком смо ми то Србину кућу минирали? Ако нама не верујете, питајте Соњу, добитника Златног србосјека за 2014.

(Вести он лајн)

Ознаке: геноцид, Милан Јовановић, Срби у Хрватској, Тесли дан, Хрватска