Pročitaj mi članak
Херман Нојбахер, специјални изасланик Трећег Рајха за Балкан, о чијим смо искуствима са четницима и Дражом Михаиловићем већ писали, у својим је мемоарима под називом “Специјални задатак Балкан” у нашој земљи издатим од стране “Службеног листа СЦГ” 2005. године, посвећеним периоду Другог светског рата на овом простору, значајно место дао Јосипу Брозу и његовом партизанском покрету.
Према његовом мишљењу, кључно за успех Тита и његове револуције било је прокламовање југословенске федерације као синтезе великосрпске тезе која је затајила и антитезе која је водила ка рушењу Југославије. Значење овог догађаја, сматра он, немачки је Главни штаб потценио.
“Партизани су тачно знали шта им је циљ: да под плаштом и заставом народноослободилачке борбе против окупатора утабају пут који ће им донети власт. На том путу побили су онолико националистичких бораца колико је то било могуће. Јер за комунисте, садашњи и будући непријатељ број један били су националисти“. У прилог томе Нојбахер спомиње и судбину две хиљаде и четири стотине љотићевих добровољаца и око десет хиљада четника које су са аустријске границе вратили Енглези: партизани су одмах све пострељали, иако се “ти млади људи нису борили за Немце већ против комуниста”.
Други светски рат, Немци, Партизани, Сплит, ФашизамФото: Wикипедиа/Дас Бундесарцхив
На територији која је номинално била под контролом Загреба комунисти су били јаки, а узрок овога он види у покољима Срба од стране усташа. Премда су и Хрвати, каже он, масовно дезертирали и прелазили у партизански табор, усташка је власт у НДХ својом антисрпском политиком пружила Титу далеко највећу подршку.
Партизани су тријумф, ипак, заслужили, каже он.
“За ову победу Тито се борио огорчено и бескомпромисно од 1941. године. Нико му је није поклонио. Његови партизани борили су се фанатично и у борбама су показали спремност да се жртвују и гину. У бројним борбама имали су велике и крваве губитке, те су поднели нечувене напоре. (…) И Тито се послужио познатом комунистичком техником, водећи политику народног фронта. Ову технику је применио када је стварао Народноослободилачку армију у шуми, а такође и након престанка борби, када се Комунистичка партија дочепала власти у Југославији”.
Као битне сегменте у борби против окупатора и у чину придобијања подршке народа, Нојбахер види и пропаганду у којој је Јосип Броз био изузетно умешан и ширење пароле о народноослободилачкој борби.
“Навешћу само неколико од хиљаде примера. Године 1944. једнога дана појавили су се у неком селу партизани, како би проценили вредност млина. Решили су да воденицу униште, како не би служила окупатору, али власник млина требало је да прими праведну одштету. Овакав поступак оставио је утисак на сељаке”, пише Нојбахер.
Колика је пропагандна моћ КПЈ била можда ипак најбоље сведочи следећи пример.
“Другом приликом наишао сам на неколико обешених партизана. На њима је висила табла на којој је писало: ‘Ми смо издали Тита, јер смо крали и пљачкали!’”
Његови партизани, каже Нојбахер, често су у својим редовима имали и војне свештенике (изузев чисто комунистичких јединица попут пролетерских бригада), а у српским селима у Хрватској, Босни и Херцеговини која су доживела усташки терор, након доласка партизана свештеницима је било дозвољено да поново крсте децу и да поново оживи православна литургија.
Партизани, Други светски рат, Сплит, КомунистиФото: Wикипедиа/Музеј Историје Југославије
У селима Србије, пише он, после упада Титове војске, појавили су се партизани који су били свеже обријани, носили су чисте униформе и били наоружани модерним оружјем. Појавиле су се и партизанке које су носиле на униформи минијатурне слике краља Петра, а у недељу су ишле у цркву, на службу, а све је то оставило утисак на сељаке.
Нојбахер наводи још један занимљив пример.
“Најбоља пропаганда је увек она када пропагандиста успе да насмеје публику којој се обраћа. Немачке власти објавиле су плакат на коме је стајало да ће бити награђен са 100.000 златних немачких марака онај ко преда Тита, живог или мртвог, немачким властима. Као одговор на ову немачку понуду, у Хрватској је објављен партизански плакат, који обећава награду од 50 куна (а то је одговарало вредности од две или три немачке марке) ономе ко преда партизанима, живог или мртвог, поглавника Хрватске Анту Павелића.”
Немачки је Главни штаб, баш као и Москва неколико година након рата, потценио Тита, пише Нојбахер. Теза о обичним балканским бандама дуго је преовладавала међу Немцима, и то изнад свега у редовима Врховне команде Вермахта.
Други светски рат, Јосип Броз Тито, ПартизаниФото: Wикипедиа/Сладе, М Ј (Сгт) Но 2 Армy Филм анд Пхотограпхиц Унит
Химлер, који је био информисан из полицијских извора, први је Хитлера упозорио на Тита.
– То је неуморан борац. Био бих срећан кад би смо ми имали туце људи оваквог кова! – рекао је једном приликом Химлер Нојбахеру.
Са своје стране, немачки фирер је дуго веровао извештајима који су говорили о акцијама ликвидације НОВ-а и тек је пред крај рата постао је неповерљив. Године 1944. рекао је Нојбахеру:
– Ха, опет ћу да слушам причу како смо затворили у обруч шест Титових дивизија. Но, већ знам како ће се ствар даље развијати: за неколико дана Тито ће имати још само три дивизије, затим само једну, а када ми најзад кренемо у акцију, онда ћемо у том обручу наћи само неколико босих и измучених Италијана и неколико болесних магараца!
Ипак, и партизани су од краја 1943. године одржавали сталан контакт са Немцима, у циљу размене заробљеника, посебно рањеника, а до размене је дошло у више наврата.
У новембру 1943. један агент енглеске обавештајне службе који је био активан у београдској партизанској организацији предложио је атентат на Нојбахера због његове политике помирења Немаца и српских националиста, али српски комунисти нису хтели ни да чују, због чињенице да би одмах потом сви њихови партијски другови у немачким казаматима били пострељани.
Нојбахер је Тита уживо једини пут видео када су га спроводили као заробљеника преко београдског Савског моста, а маршал Југославије, у белом оделу и окићен еполетама, у скупоценој лимузини прелазио преко њега. Тада му је заличио на Геринга.
“Шест и по година провео сам у Титовој Југославији у затвору. Чињеница да сам ову земљу напустио 21. новембра 1952. и то као жив човек, остаје за мене најупечатљивије сећање на маршала Тита”, закључио је Херман Нојбахер.
(Телеграф)
