Прочитај ми чланак
Сваку сумњу да се нешто лоше може догодити у школском окружењу треба пријавити полицији, да би појачала патроле.
– Можда би унапређењу безбедности помогло враћање некадашњих полицајаца позорника од којих у свако доба може да се затражи помоћ
Деци би требало објаснити да не разговарају са непознатима, да избегавају неосветљене улице и мрачне пролазе на путу до куће или школе, и да увек иду у групама а не сама.
Да ли су деца безбедна када сама из школе крену кући? Чим прођу капију школског дворишта излазе из видокруга дежурних наставника, школских полицајаца, видео-надзора… Ако их не чекају родитељи, остају препуштена искушењима улице док не стигну до кућног прага. Додатну несигурност улили су медијски прилози о наводном покушају отмице основаца у Миријеву.
– Сваку сумњу да се нешто лоше може догодити у школском окружењу треба пријавити полицији, да би појачала патроле. МУП-у су познате, већ годинама исте црне тачке у граду где се скупљају наркомани и пијанци – сматра Љиљана Јовчић, градски секретар за образовање и дечју заштиту.
Родитељи се обично прво обраћају директорима школа који затим помоћ траже у надлежним полицијским управама и општинама. Секретаријату за образовање јављају се уколико процене да је школском окружењу потребно боље осветљење или видео-надзор.
– Ни наставници на улици нису много безбеднији од деце. Неће их нико заштитити од родитеља склоних насилничком понашању нити од џепароша, силеџија. Ни уз све мере предострожности, као што су саобраћајни прописи и сигнализација у зони школе, ђаке не можемо заштитити од бахатих возача. Увек се у комшилуку нађу и бивши основци расположени за свађу, тучу, претње, изнуђивање новца од клинаца… Tога је увек било. А можда би унапређењу безбедности помогло враћање некадашњих полицајаца позорника у сивим оделима од којих смо у свако доба могли да затражимо помоћ – предлаже Златко Грушановић, директор Основне школе „Вук Караџић”.
Он напомиње да би деци требало објаснити оно што су и нас својевремено родитељи учили – да не разговарају са непознатима, избегавају неосветљене улице и мрачне пролазе на путу до куће или школе, и да увек иду у групама а не сама.
У неколико школа су се појављивали радници приватних обезбеђења, указујући дежурним наставницима у дворишту или школском полицајцу да су приметили да се из неког возила надомак школе мотри на децу. Директори не искључују могућност да се иза таквих упозорења крије жеља да се застрашени и забринути родитељи определе за ангажовање додатног приватног школског обезбеђења.
– Мени је скренута пажња на „бели комби из којег гледају и прате децу”. Врло је ризично играти се с тим колико је овако нешто исценирано да би нека агенција добила посао школског обезбеђења. А недопустиво је на тај начин играти се са школом и емоцијама родитеља – став је Грушановића.
Упозорења о мистериозним возилима из којих децу вреба опасност, како нам је потврдила, чула је и Љиљана Јовчић.
– Не могу да судим да ли су истините или не, али из искуства могу да кажем да су људи данас спремни на све да би се домогли запослења. Очигледно је да са падом животног стандарда, нажалост падају и све вредности, а најпре моралне – закључила је Јовчићева.
Ходајући школски аутобус
Клинци широм света безбрижно стижу до школе „Шетајућим школски аутобусом”. Тако зову групу школараца коју предводи један или више родитеља или волонтера који су се добровољно латили улоге „возача” и „кондуктера” замишљеног аутобуса.
Тај бус нема седишта ни точкове. Чине га деца, у колони двоје по двоје. Стаје на тачно одређеним „станицама” надомак кућа у којима живе основци из истог краја. „Ходајући школски аутобуси” посебно су популарни у Великој Британији, Канади, Аустралији, Америци… А на путу до школе у оваквим „аутобусима” деца не морају да пешаче, добродошла су и на точковима тротинета, скејтборда, бицикла, ролера, инвалидских колица. Стижу сигурно и безбедно, јер на њих увек мотре одрасли. Зашто се код нас улоге „возача” колоне ђака не прихватају родитељи, бабе и деде?
– Немам ништа против идеје да се организује таква врста школског аутобуса, али догађаји који су се наређали у последње време чини се указују да Београђани нису у довољној мери солидарни да изађу у сусрет једни другима. Али, познајем родитеље који су се организовали и воде своју и комшијску децу у школу иако их нико није посебно позвао да то раде – каже Љиљана Јовчић.
(Политика)
