Прочитај ми чланак
Самарџићи трагају за Слободаном 20 година
Нада и Стефан већ 20 година трагају за телом мужа и оца Слободана, сарајевског музичара: Ми смо дужни да га, док смо живи, бранимо.
Да докажемо да је убијен само зато што је Србин.
Кроз мусаво стакло једног од пет аутобуса, крцатих српским женама и децом, који су 6. априла 1992. године са станице из Сарајева кренули ка Србији, Нада Самарџић је успела да види само руку свог супруга Слободана. Последњи пут.
Познати сарајевски музичар испратио је супругу и седмогодишњег сина Стефана да се на неколико дана склоне код тетке у Новом Саду. Био је уверен да ће доћи по њих већ за пет-шест дана. Говорио је да ће разум, сигурно, угасити тек упаљени ратни пламен. За себе није стрепео. Зна га цело Сарајево. Он је градска раја.
– Само ви путујте. Неће мени нико ништа. Политиком се не бавим. Једино „оружје“ ми је гитара – шалио се самоуверено Слободан. Показаће се да је та самоувереност била претерано наивна.
Пошто је у листу „Слободна Босна“ видео слике свог мртвог оца, Стефан Самарџић је упутио писмо уреднику Сенаду Авдићу: „Драги чика Сенаде, молим Вас као татиног друга да питате Амора Машовића гдје је тијело мога оца“, написао је Стефан у писму који је овај лист објавио 11. маја 2006. године. У свом осврту Авдић је апеловао на надлежне да расветле случај угледног Сарајлије, али се то до данас није догодило.
Убијен је месец дана после њиховог одласка. Одведен из свог стана и стрељан с леђа. Нису га могле спасти ни комшије, ни градска раја. Нису то ни пробали, а ни смели. Јер, сарајевска ратна прича већ првог дана је разбила у парампарчад илузују о заједничком духу Сарајева. О заједничком граду. Слободан је био Србин, официрско дете. Зато је убијен.
Са сликом руке која им маше, Нада и Стефан свакодневно, већ 20 година, започињу и завршавају дан. Толико дуго траје и њихова борба да пронађу његово тело. Нову наду пробудила им је ексхумација гробнице код сарајевског РТВ дома, на Алипашином пољу. На њу Нада и Стефан указују годинама.
Али, испод слоја земље и смећа, прошлог викенда пронађени су само остаци костију. Разочарани, сада стрепе да ли ће се показати да су макар ти остаци, очигледно на брзину измештених тела, Слободанови. Ту, на Алипашино поље су га довели муслимански војници средином маја 1992, пошто су га претходно, неколико дана, држали закључаног у његовом стану.
Није умро сам. Њему и породичној пријатељици Стани Шеховац, која се непосредно пред рат вратила у Сарајево са кћеркама из печалбе у Шведској и инжењеру Радомиру Гојковићу Браци, пуцали су у леђа.
– Сада знам да Слободаново тело овог пута нећемо наћи. Да га нећемо сахранити у Новом Саду. Да буде уз нас, јер ту је сада мој дом и дом породице нашег сина. Али, чекамо ДНК анализу. Да ли су ти парчићи, кости нашег Слободана или можда Станине или Брацине?
Свеједно. Тако бисмо доказали да силне године наше борбе са властима у Федерацији БиХ, да почну откопавање те гробнице и да казне кривце, нису биле узалудне – са горчином каже Нада у исповести „Новостима“.
Само на тренутак поглед јој замагљују сузе:
– Али, за мене и Стефана то није крај ове приче – каже Нада којој је адвокатура професија.
– Ми смо дужни да га, док смо живи, мртвог бранимо. Да докажемо да је убијен само зато што је Србин. Да докажемо да су то сви у Сарајеву знали. Да су нас пустили да данима, месецима, годинама зовемо, куцамо на врата, питамо: „Јесте ли чули, знате ли…?“
Стефан је имао само седам година када је кришом од мајке почео да зове и пише писма „татиним и маминим пријатељима“. Да пита за тату. Брзо је порастао и сазрео. Онда је писао политичарима, медијима… Прикључио се мајци и очевој сестри Љиљани у њиховој личној истрази.
Захваљујући познанству у полицији, Нада се 1999. докопала фотографија снимљених на увиђају, на којима се јасно види тело њеног супруга, са идентификационом картицом Сарајевске привредне банке на грудима. Увиђај је извршен на Алипашином пољу, где је прошле недеље почела ексхумација.
У предратном Сарајеву, Слободан Самарџић је словио као мајстор акустичне гитаре. Био је једно од заштитних лица популарне сарајевске емисије „На ти“, у којој је изводио композиције Душка Трифуновића. Компоновао је музику за позоришне представе, међу којима је била и „Хасанагиница“, а многим младим музичарима био је учитељ гитаре.
– Тражила сам још пре 10 година да откопају баш ту гробницу, али нико ме тада није слушао – присећа се с горчином наша саговорница.
– Нису желели да ми помогну да дођем до истине ни људи који су ту истину по природи свог посла годинама знали, а то су Амор Машовић, председник Комисије за тражење несталих у БиХ, ни Слободанов школски друг Драган Булајић, бивши шеф Комисије за размену у РС.
Велику одговорност у прикривању злочина носи и тадашњи кантонални тужилац Бранко Шљивар и сви други надлежни тужиоци.
Агонију Наде и Стефана, који је у међувремену постао асистент на катедри кривичног права на Правном факултету у Новом Саду, додатно је свих ових година појачавало и сазнање да у тужилаштву БиХ постоји обиман досије о Слободану Самарџићу, који нико не жели да отвори.
– Очекујемо да ће се то догодити ако буде потврђено да су ексхумиране кости мог оца – укључује се у разговор Стефан.
– Било потврђено или не, мајка и ја на томе нећемо стати. Идемо даље, све док убице мог оца, а нарочито они који су убиства Срба у Сарајеву систематски прикривали, не буду изведени пред лице правде.
Тужићемо одговорне челнике Федерације, у првом реду Амора Машовића, Сталном Међународном кривичном суду у Хагу за смишљено прикривање злочина. Ја снаге за то имам. И никада нећу одустати.
Овај двадесетосмогодишњи младић, поносан на свог осмомесечног сина Слободана, каже да је добио подршку званичних институција у Бањалуци да се покрену поступци за кривична дела непријављивања и прикривања ратних злочина над свим српским жртвама у босанском рату.
(Новости)
