Pročitaj mi članakRaketni sistem S-300 je prilično zastareo i skup, a ukoliko bi Srbija htela u potpunosti da zaštiti svoje nebo, trebalo bi da nabavi čak tri diviziona, odnosno ukupno 18 lansera sa 72 rakete, što može da košta više od milijardu dolara.
Ово је резиме мишљења војних аналитичара на питање које је поново актуелно након што су председник Србије Александар Вучић и председник Русије Владимир Путин постигли начелни споразум о наставку војно-техничке сарадње: треба ли Србији ракетни систем С-300 и има ли новца за то?
С-300
Истине ради, из Москве није стигла ниједна званична потврда да ће Србија купити овај систем, али током целе године у јавности се прича о томе. Летос је чак директор руске Федералне службе за војнотехничку сарадњу Дмитриј Шугајев изјавио да је Србија заинтересована за испоруку батаљона С-300. Након састанка у Москви, министар одбране Александар Вулин истакао је да је још рано говорити о набавци тог наоружања.
Војни коментатор Мирослав Лазански тврди да куповина ракетног система С-300 зависи од много фактора.
– Питање је о ком систему С-300 се ради, ПМУ-1 или ПМУ-2, са колико батерија, возила, лансирних рампи и радара. По мени, потребно нам је најмање три дивизиона са укупно 18 возила и 72 лансирне рампе. Један дивизион би био око Београда, други код Ниша, а трећи у близини Крагујевца. То значи да би такав систем могао у сваком тренутку да се одбрани од 36 авиона, што гарантује непријатељу губитке изнад пет одсто – објашњава Лазански, и додаје да, рецимо, НАТО никад не иде у напад ако је процена да ће имати губитке веће од пет одсто.
Тржишна цена С-300 креће се од 115 милиона до пола милијарде долара, с тим што би у случају набавке три дивизиона могла да коштају и више од милијарду. Ипак, Лазански сматра да је незахвално говорити о цени.
– Руси не желе да говоре о томе јавно јер кад би се, примера ради, сазнало за колико продају С-300 нама, онда би се и друге државе јавиле и тражиле исте услове. Зато је, поређења ради, једна цена за Казахстан, који је пун пара, друга за Узбекистан, а трећа за Србију – каже Лазански.
С друге стране, професор на Факултету за безбедност Зоран Драгишић наглашава да је боље да новац уместо у С-300 уложимо у ловачку авијацију.
– С-300 систем је прилично застарео и скуп, а и 1999. година је, на срећу, давна прошлост за нас. Сада су безбедносне претње потпуно другачије у односу на пре две деценије. Зато се и поставља питање против кога бисмо уопште С-300 користили. Боље да у потпуности обновимо ловачку авијацију и искористимо авионе како за заштиту ваздушног простора тако и за обуку нових пилота. Усосталом, ловци су и најефикасније средство противваздушне одбране – истиче Драгишић.
Слично мишљење дели и војни аналитичар Бојан Димитријевић.
– Чим није стигла ниједна званична потврда до сада, мени је прича о С-300 нереална. Овде се више ради о политичкој жељи него о реалној потреби војске. Јесам за модернизацију нашег ПВО система, али више нисмо у 1999. години и сада имамо другачији тип безбедносних изазова – сматра Димитријевић, и подвлачи да се о систему С-300 безуспешно прича већ 20 година.
Иначе, руски зенитни ракетни систем С-300 постао је веома познат на самом почетку 90-их година, а настао је као одговор на крилате ракете које су се у САД појавиле током седамдесетих година. С-300 аутоматски процењује удаљеност, брзину, висину, смер, затим припадност држави – „свој-туђи“, тип и степен опасности. С-300 може да гађа циљеве који лете из било ког правца, а делује на растојању до 150 километара.
У оптицају и „торови“ и „букови“
Поред С-300, Србији су интересантни и јефтинији и скромнији ракетни системи. Тако је вицепремијер Русије Дмитриј Рогозин летос изјавио да Србија размишља да створи мрежу ваздушне одбране за борбу из близине и за ту сврху препоручио „торове“ и „букове“. Реч је о наоружању за борбу из близине и на средњу удаљеност. С друге стране, С-300 се користи за борбу на велику удаљеност.
