Pročitaj mi članak
Прионула ових дана на сеоске пролећне послове цела породица Бајић из питоме Богданице, на размеђу пожешке и милановачке општине. Радни су то људи, кућа имућна. А на домаћици Сањи, како у селима бива, велики је терет, она свуда стиже. Иако се у граду, међу солитерима, родила и одрастала.
Сања, родом Ужичанка, у овој сеоској кући је и снајка и супруга и мајка. Кад устреба, седне за волан трактора, прикачи механизацију, повезе камион или ауто, зачас у штали помузе краве, стигне на њиву, скува ручак…
Поуздан је ослонац супругу Властимиру, домаћину овог имања с три куће, два трактора, лимузином, камионом, прикључцима и машинама, пуном шталом стоке, 18 хектара поседа, уредно обрађеним парцелама под кромпиром, малином, купином, шљивицима… И брижна мајка средњошколки Марине и Данке, добрих ђака. И најбоља снаја, хвали је њена свекрва Љиљана.
– Одрасла сам и школовала се у граду, па се упознала с Властимиром и удала се за њега. Из града дошла у његову Богданицу и остала. Ту сам, ево, већ 22 године. Не кајем се, наравно. Ради се, али и има се. Греше младе жене што од села беже – казује Сања у кратком предаху између послова.
У Ужицу је учила Саобраћајну школу кад је срела Властимира, који је те 1992. у граду на Ђетињи служио војску. У завршној години средње школе решила је да се уда за њега.
– Прво ме повео у Богданицу да видим како је код њега на селу. Па ако ми се свиди да ту и останемо. Није лош био тај први утисак, мада ми се, искрено речено, од свега највише свидео Властимир. Није наваљивао да живимо код његових родитеља. „Блато је на селу кад су кише, има и много да се ради, можеш ли ти то?”, питао ме је. „Дошла сам и остајем”, одговорила сам. После су нам се родиле ћерке, а ја научила све сеоске послове. Брзо сам и мужу крава савладала, штала ми је постала омиљено „радно место”. Некад сам сир и кајмак правила и продавала, сада млеко предајемо откупљивачима. Све више окрећемо се млекарству – објашњава Сања, па наставља:
– Доста овде радимо, а лепо живимо. Паре од крава не смрде, кажу у овом крају. Увек има у изобиљу домаће хране, вода је изворска, зеленило здраво за живот. Ту је и сигнал мобилне телефоније, асфалт до куће, Пожега на 25 километара. Чисти смо пољопривредници, а уплаћујемо за себе и пензијско и социјално. Град ме више не привлачи, задовољна сам сеоским животом. У селу, истина, недостаје слободног времена да се оде на годишњи одмор, ко има краве зна да не може да их остави, па смо само два пута породично били на мору. Али у сеоском животу не постоји тачно одређено радно време и обавезе се слободније планирају – сумира наша саговорница.
Не може се у нашим селима баш често чути да свекрва хвали снају, али у овој кући и то чујемо. Властимирова мајка Љиљана, која се у 14. години удала за две деценије старијег Косана Бајића, већ у 19. с њим имала троје деце, а са 35 постала бака, има само лепе речи о Сањи.
– Од моје снаје нема боље, много се лепо слажемо. Волим је као и сина. Лако смо нашле заједнички језик, једна другој увек помагале на њиви, у кући, око деце. Вредна је и озбиљна, све стигне – вели Љиљана.
Сеоским пословима научиле су и трећу генерацију у кући – средњошколке Марину и Данку. Ове девојке у Чачку уче школу, а повремено долазе у Богданицу, с тим што старија Марина већ зна да вози трактор с приколицом, мотор, па и камион. Представљала је чачанску школу на републичком средњошколском такмичењу, где је била шеста у вожњи „југа”.
– Село јесте лепо, али ипак нећу овде остати, идем на студије – укључује се у разговор Марина, која је пред пунолетством. За њу је град привлачнији него што је био за њену мајку Сању.
(Политика)
