Годинама сам веровао да је бомбардовање Банских двора у Загребу било операција хрватске пропаганде, да су сами себи то подметнули. Штавише, тадашњи британски војни изасланик у Београду уверавао ме је у јесен те 1991. да је реч о намештаљци. Јер, он је на темељу телевизијских снимака закључио да се ради о „детонацији импровизоване експлозивне направе ојачане тротилским метком“.

У међувремену, додуше после доста година, сазнао сам да је бомбардовање Банских двора заиста извршило Ратно ваздухопловство СФРЈ, и да је то, у то време, била једна од најстроже чуваних војних тајни. Сада, када ЦИА објављује документе о догађајима из 1995, о томе да је „Фрањо Туђман био спреман да ракетира Београд уколико Слободан Милошевић пошаље војну помоћ нападнутим Србима у Хрватској“, сетих се британског војног аташеа и његове уверљивости.

Што би писац рекао, овако је то било. Од 15. септембра 1991. хрватске паравојне снаге – јер СФРЈ је правно још постојала – почеле су масовне нападе на све гарнизоне ЈНА на територији Хрватске. Како је војни врх у Беoграду био колебљив и није се уопште сналазио у постојећим околностима, незадовољство међу припадницима ЈНА било је велико: због пораза, заробљавања, понижавања, због непостојања стратегије изласка из кошмара грађанског рата. ЈНА је препуштена сама себи, политичари су од ње прали руке, а војни врх је глумио дипломатију. Због свега тога, крајем септембра 1991. део припадника Гардијске бригаде у Београду покушао је да ухапси министра одбране, генерала Вељка Кадијевића, и да његово место понуди тадашњем начелнику Генералштаба, генералу Благоју Аџићу. Колико је све то било неозбиљно сведочи и чињеница да, пошто је генерал Аџић одбио понуђену функцију, „пучисти“ нису знали шта даље. Па су сели у своје џипове и вратили се у базу.

Пилоти Ратног ваздухопловства СФРЈ посебно су тешко доживљавали апатију у редовима војске, јер пилоти су по својој менталној конституцији људи с највише адреналина. У септембру је војном врху упућено писмо пилота 5. ваздухопловног корпуса – то су аеродроми Загреб, Церкље, Бихаћ, Удбина – са врло оштрим упозорењем куда земља иде. Војни врх је то одмах оквалификовао као покушај побуне, али нико није сносио консеквенце. Крајем јуна 1991. Европска заједница је прогласила тромесечни мораторијум на једнострано проглашену независност Хрватске и тај је рок истицао 8. октобра исте године.

Како је контраобавештајна служба армије, односно КОС, имала у кабинету Туђмана, свог човека, то је информација да ће Туђман, Анте Марковић и Стипе Месић имати радни састанак и ручак у Банским дворима у Загребу 7. октобра у 15 часова, стигла до пилота на аеродрому Бихаћ. Група њих самоиницијативно је одлучила да точак историје окрене у другом правцу, да бомбардује Банске дворе, да тако убије свог врховног команданта и свог савезног премијера, јер Стипе Месић је тада био председник Председништва СФРЈ, а Анте Марковић председник Савезног извршног већа. ’Ајде што су у том покушају учествовали официри Срби, они су у историји већ убијали своје вође, краља, али ту се нашао и један пилот Хрват, очито свестан Југословен.

Тог 7. октобра 1991. два авиона Г-4 полетела су са аеродрома Удбина, пилоти у ту акцију нису хтели да полете с аеродрома у Бихаћу, јер су знали да другој страни одатле „цуре“ информације. Један је Г-4 носио две америчке бомбе Мк-82 од по 227 кг, други је у два лансера имао осам невођених ракета „муња“. Једним авионом је пилотирао Србин, другим Хрват. Једна бомба Мк-82 погодила је просторију у којој су неколико минута раније седели и јели Туђман, Месић и Марковић, друга је пала у двориште. Осам ракета „муња“ погодиле су друге делове зграде и спољни зид према парку Тушканац, односно Софијином путу. Туђмана, Месића и Марковића спасила су тешка храстова врата, која су испала из лежишта и амортизовала ударни талас експлозије. И то што су ручак завршили нешто раније.

Сутра, 8. октобра 1991. хрватски је Сабор прогласио прекид свих државно-правних веза са Београдом.

Што се тиче хрватске намере да ракетира Београд у време „Олује“ 1995, то су фантазмагорије, јер Хрватска и није имала адекватна средства за такву акцију. Милошевић тада није имао намеру да шаље војску у помоћ Книну, али је војска Југославије запосела положаје дуж Дунава и интервенисала би да су хрватске снаге тада кренуле у насилну реинтеграцију Источне Славоније. То је Милошевић јасно саопштио Холбруку, баш као што га је и упозорио да је пад Бањалуке у то време за Београд недопустив. Па је НАТО дозволио авијацији Републике Српске да „орлови“ са бањалучког аеродрома полете и поред „нон флај зоне“ и да униште хрватске снаге на реци Уни и код хидроцентрале Бочац на јужним прилазима Бањалуци. Хрватска се акција није уклапала у однос 49 према 51 одсто расподеле територије БиХ пред преговоре у Дејтону…

(Политика)