Прочитај ми чланак
Хоћемо ли бити сведоци новог Брионског пленума, ко је ту друг Тито, ко Александар Ранковић, а ко Ћећа Стефановић? Ко је у том контексту нова Удба, а ко стари Кос? Како је могуће да је на 16 контролисаних објеката Републичког хидрометеоролошког завода пронађено „више од 430 антенских уређаја непознатих власника и нејасног порекла”?
Сасвим је могуће, јер ако је Железара „Смедерево” својевремено продата за 23 милиона долара, а да годинама практично нико није постављао питање о чему се ту, заправо, ради, онда су сада откривене прислушне антене чисти фолклор у правној држави Србији. Или оне можда служе за сушење веша посадама радарских станица по нашим слободним планинама, или за контакт са ванземаљцима?
Изгледа да у земљи где се и данас повремено каменују возови постоји страшна љубав према антенама за прислушкивање, односно према феномену прислушкивања. Од онога да се утишате у стану да чујете када и како комшија туче своју жену, до наших некадашњих дипломата, који када вас приме у некој од наших амбасада прво гласно појачају радио с народном музиком и онда уз значајан победнички поглед изрекну епохално: „Може”. То значи да разговор може да почне, а нико не може да нас прислушкује.
Годинама је амбасада СФРЈ у Вашингтону била предмет школских екскурзија ученика америчких нижих школа, чији су професори доводили децу да виде како изгледа застарела радио-технологија. Наиме, на крову наше тадашње амбасаде на Пенсилванија авенији кочоперила се највећа антена у Вашингтону, преко целог крова зграде амбасаде. Мало за комуникацију са Београдом, мало да слушамо шта о нама мисле домаћини.
Ко је, дакле, прислушкивао председника Србије Томислава Николића и првог потпредседника владе и министра одбране Александра Вучића – показаће истрага. Баш као што истрага под хитно треба да се позабави с илегално постављеним антенским уређајима на локацијама Републичког хидрометеоролошког завода. Каква смо ми то земља када неко без писмене дозволе може да поставља антене на радарске станице, поред антена војске, МУП-а и БИА? Па ваљда је неко приметио особе које су постављале те уређаје, ваљда постоји неки траг, је ли неко питао шта се то поставља, где су им дозволе? Киоск на булевару не можете да поставите без дозволе, али антену илегалног прислушног уређаја на радарској станици можете? Можда је то демократски, шта га ја знам, али знам да у оном ненародном режиму у бившој СФРЈ то није могло. У ери демократије код нас свако може да се вере по радарским станицама и поставља шта хоће. И домаћи и странци. А тек прича о додели фреквенција у радио-спектру у контексту наше војске и страних телекомуникационих компанија?
Најновија афера има, дакле, техничко-технолошки и политички аспект. Данас на светском тржишту прислушне технике можете сасвим слободно да купите шта год хоћете, од најједноставнијих и најјефтинијих прислушних „бубица” до малих централа за аутоматско прислушкивање, где се терминали за снимање аутоматски укључују на поједине изговорене речи: Николић, Вучић, Дачић, Динкић, Тадић, председник, премијер, министар одбране… У делу Токија, Аки Хабара, можете на килограме да купите најмодерније прислушне справице и уређаје, можете да од слободно купљених уређаја формирате свој приватни прислушни центар.
У време хладног рата Американци су пребацивали Јапанцима зашто дипломате из земаља Варшавског пакта слободно и на килограме купују те уређаје. У предвечерје распада Југославије, у јесен 1990. немачка обавештајна служба БНД формирала је поред Загреба прислушни центар за аутоматско праћење и снимање 50.000 телефона. У међувремену мобилна телефонија је, што се тиче прислушкивања, заправо, отворена књига. Фиксна телефонија, наравно и мобилна телефонија у Србији слуша се и прислушкује из суседних држава, из британских база на Кипру и специјално из америчке базе Manwith Hill у Великој Британији.
Још сам пре две године на овом месту написао да неке наше највеће политичке партије имају своје обавештајне центре, па сходно томе и прислушне уређаје. Као што то имају и неки најмоћнији тајкуни у овој земљи. Тржиште радне снаге обавештајно-контраобавештајног особља препуно је расположивих кадрова који ће уз релативно мале паре наставити посао за приватне газде. Сива зона српске обавештајне заједнице никада није без посла.
Политички аспект ове афере заслужује хитну и темељиту истрагу. По чијем су налогу прислушкивани председник републике и министар одбране? Је ли реч о спрези одређених полицијских кругова, политичких структура и дела пословне заједнице? Ако се приватни телефон министра одбране прислушкивао да би се установило ко жели да му досађује, ако се хтело да се министар заштити, онда је требало да он о томе буде обавештен управо од оних који врше прислушкивање.
Да не испадне на крају како пажљиво прислушкујемо како нас прислушкујете да вас прислушкујемо.
(Политика)
