Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Само слога Србина спасава је стара и искуством проверена српска пословица. Она сведочи да Срби као народ могу издејствовати друштвену, националну, државну и сваку другу корист само у случају јединства око кључних питања битних за егзистенцију једног народа. Но често је управо до слоге најтеже било доћи, а неслога је нешто што је увек претходило странпутици и државе и народа. Међутим чак и од неслоге има нешто горе. То је погубна слога, или сложност најбитнијих чинилаца друштва око пројеката који су супротни елементарним народним интересима. До такве слоге је увек долазило међу отуђеном елитом уз садејство страних фактора, и била је супротстављена српским националним интересима, али и генерално унутрашњем коду српског националног духа и историјског искуства.
Чини се да су кључни људи наше државе управо на путу, дакако уз стравичне притиске страног фактора, да буду „утерани“ у такав облик слоге. О чему се запараво ради? Најбитнији људи, носиоци полуга власти, путују у понедељак у Брисел, где ће покушати да, како они кажу, издејствују постојање српске заједнице општина која би имала и извршна и законодавна овлашћења, насупрот понуђеној асоцијацији општина са протоколарним овлашћењима без икаквих значајних ингеренција – статус за Србе који гура првенствено Америка образлажући то непристајањем на стварање нове Републике Српске.
Дакле пошто нико из српске тројке и не спомиње нешто више од заједнице српских општина са извршном влашћу на Косову изгледа да је погубна српска слога по питању расформирања паралелних институција, а тиме и српске државе на Косову већ готова ствар. Но како је досадашњи ток преговора показао да Албанци, захваљујући подршци ЕУ и нарочито Америке, не одустају ни за педаљ од својих тврдих ставова, постоји оправдана бојазан да наша делегација у саставу Николић, Вучић и Дачић изложена притисцима ни то не оствари, те да прихвати управо све што од ње траже албански западни савезници.
Али вратимо се томе како је уопште дошло до слоге која је супротстављена и најминималнијим државним интересима. Погубној српској слози претходила је погубна српска неслога. Она се ипољила при покушају дефинисања државних интересе у јужној српској покрајини кроз првобитни облик платформе коју је предложио председник Николић. Иако је заинтригирала друштво платформа (која је у датом тренутку вероватно била максимум онога што је било могуће урадити) није добила готово никакву подршку у релевантним политичким (изузимајући ДСС) и друштвеним круговима и институцијама (мада су позитивни, али бојажљиви сигнали стизали из САНУ и СПЦ). Штавише платформа је нападнута, или као превише захтевна од стране антисрбијанаца и еврофанатичног пола српске друштвене сцене, или као недовољно патриотска, па и издајничка, са спектра патриотских, или „патриотских“ друштвених организација.
Са друге стране и сам председник је готово необјашњиво лако, при усаглашавању платформе са Владом, одустао од кључних ставова које је сам прокламовао. Ово је дало основа за говоркања да је и сама израда овог документа била председнику алиби пред јавношћу, а вероватно и пред споственом савешћу. Ево покушао сам, нисам наишао на разумевања те сам сад принуђен да радим по моделу владе, као да је његова порука јавности после усвајања резолуције у скупштини, која не иде ка томе да брани српски државни интерес на Косову, што се видело из наставка преговора са Приштином.
Дакле преседничка платформа је била тест који српско друштво, почевши од самог Николића, није положило, чиме су ударени темељи за дебакл преговора, односно њихово одвијање у правцу потпуне предаје Косова и државне капитулације. Јер после пропасти овог документа неслога и безидејност који по питању Косова карактеришу државни врх, али и српско друштво у целини, су били огољени, а Дачић је наставио у сусретима са Тачијем да попушта, што се све појачало после познатих афера које су уздрмале његов ионако пољуљан премијерски положај. Све ово га је присилило на додатну кооперативност у преговорима са Тачијем и западом, односно на одустајање од минимума националних интереса српске дражаве на Косову.
Дачићев „бунт“ као пут ка погубној слози
Међутим његова истуреност у преговорима је претила да јавност перцепира њега као главног, чак готово јединог, кривца за капитулантску политику државе, што га је подстакло да у једном тренутку изађе у јавност и проговори искрено о стварном току преговора, односно о предаји Косова које се реализује у наводним преговорима са Приштином и западом. Ово је било подстакнуто и све чешћим изјавама Николића и Вучића о могућности избора после окончања дијалога са Приштином (који би дакако био погубан по територијалну целовитост државе). У том случају Дачић би ишао на изборе са великим баластом афера које су га жестоко уздрмале, али што је још неповољније и баластом онога који је предао српско Косово, што свакако није хтео као искусан политичар да дозволи.
„Бунт“ Дачићев, који је инспирисан сопственим и страначким утилитаризмом а никако бригом за државни интерес, је једним делом уродио плодом у круговима ЕУ и Америке. Схвативши да је испуњавање свих постављених услова крупан залогај за једног човека, који би угрозио и сам легитимитет остварених резултата процеса, убрзо су се чули гласови из ЕУ да вицепремијер, као председник најјаче странке у влади, снажније буде укључен у преговоре што је имало за резултат његов већи ангажман по овом питању, што се види и кроз изјаву (РТС, емисија ОКО) у стилу како око питања јужне српске покрајине морамо бити спремни на болна решења, те да су очекивана неповољна решења резултат дугогодишње политке коју је српска држава водила на Косову.
Да је у питању велики притисак на комплетан државни врх и „утеривање“ у сложност наступа, када је у питању финализација бриселских преговора, можда још више говоре иступи Николића. Наиме његова изјава утицајном египатском листу „Ал Ахрам“ о признавању Косова као специфичне територије, те признање да је резолуција довела до тога а да ће народ то разумети и прихватити кроз промену Устава, представља до сада најочитији доказ одустајања од Косова, које је почело да се реализује од почетка наводних преговора, који су суштински само диктирање услова српској страни од стране ЕУ и Америке. Исто тако та изјава говори о постизању високог степена слоге са, до сада на овом пројекту, усамљеним Дачићем.
Да ли је Брисел финализација погубне слоге?
После иступа председника и вицепремијера Дачић као да се поделом одговорности осоколио те је почео да, уз наглашавање борбе за аутономију српских општина на северу Косова, врти стару причу која иде ка томе да оправда издвајање покрајине из састава државе. Пре неколико дана је у свом ауторском тексту поводом десет година од убиства Ђинђића изјавио да се лагало да је Косово наше и да је то чак озваничено, чиме наравно циља на Устав и његову преамбулу. Али оно што је битније је све израженија синхронизованост три најзначајнија човека Србије по питању Косова. Та синхронизованост све више се претвара у унисоност, где протагонисти улазе у фазу када оправдавајући своју политику, хтели то или не, постају лобисти независности јужне српске покрајине и заговарачи цепања сопствене државе.
Али изгледа да ни то није било довољно ЕУ и Америци, те је Бароница Ештон услед, како каже политички аналитичар Огњен Прибићевић, извесних „шумова“ у изјавама водећих српских политичара, уприличила сусрет у Бриселу. Вероватно „оркестар“ треба да се уштимује до савршенства, што би значило да се српској тројци припомогне у остваривању највишег степена слоге, наравно погубне за државу Србију и српски народ на Косову.
Е сад наша тројка жели да постигне слогу око захтева за остваривање заједнице српских општина на северу Косова са извршним и законодавним овлашћењима. При том тај став се у медијима представља као државотворан и максималистички у овом тренутку, при чему се готово редовно прећуткује пристанак на повлачење такозваних паралелноих институција из покрајине, односно фактичка предаја сопствене територије Тачију и криминалним структурама које су завладале Косовом. Дакле прећуткује се да је постигнута погубна српска слога која је омогућила de fakto заокруживање косовске независности.
Разумемо вас али…
Генерално ми можемо донекле да се сложимо са изјавом вицепремијера да је став према Косову резултат дугогодишње политике и да је вишеструко детерминисан потезима предходних власти, нарочито Тадићевом од 2008.-2112. године. Можемо да потврдимо да је уступцима које је она учинила (довођењем ЕУЛЕКС-а, измештањем проблема из СБ у ГС УН, немуштим обраћањем Суду правдеУН у Хагу, одустајањем од статусних питања и пристанком на посредовање ЕУ у техничком дијалогу 2010.) свака наредна власт доведена у готово безизлазан положај.
Такође можемо да разумемо да се условима глобализације, која као цунами гази све пред собом, тешко борити против англосаксонског фактора (који се геополитички чврсто усидрио на овим просторима) деветнаестовековним, суверенистичким теоријама о функционисању државе, када је та сувереност свим државама, што легално кроз међународне институције што латентно системима контроле, константно кроз прошли и овај век систематски подривана. Исто тако можемо да разумемо да нам је после нашег отпора глобализацији, после његовог завршног чина – бомбардовања 1999.г. „сломљена кичма“, те да готово морамо да идемо у Европу иначе ће нам „поломити и руке и ноге“.
Међутим знамо и да се од нас тражи оно што се од ниједног народа није тражило, и да ми пристајемо на оно што нико није пристао. Црта испод које се не иде мора постојати, а она сигурно није у већ изанђалој фрази да ми нећемо никада признати Косово. Ми смо га захваљујући погубној слози српског врха фактички признали и помогли му на путу остваривања независности. Иако је актуелна власт узела најврући кромпир, од предаје Косова је неће амнестирати погубни потези предходне српске владе, јер ће се, врло вероватно више памтити онај ко је заокружио процес. Памтиће га као таквог историја, ако не кроз уџбенике а оно сигурно кроз колективну свест народа.
Иако то сада актуелним властодршцима не изгледа тако, сигурно ће тако бити. А наредни генерацијама ће оставити у аманет, не како кажу решено косовско питање, него пример како изгледа погубна српска слога, и задатак да једног дана остваре толико потребну и једино спасавајућу слогу, ону која Србе као народ спасава и која трасира пут националног јединства у остваривању националних интереса.
