Pročitaj mi članak
Задимљени натпис изнад ИМТ фабричке капије је – како сведоче познаваоци невеселих прилика у ИМТ-у последица домишљатости једног од ретких преосталих запослених у некадашњем индустријском гиганту који је покушао да се огреје на свом радном месту – речито сведочанство о деиндустријализацији српске привреде.
Процесу који претходних неколико година улази у своју завршну фазу. Индустрија Машина и Трактора, фабрички комплекс од 150.000 квадрата који се простире на преосталих 36 ha од почетних 62 ha примамљиве новобеоградске земље од 22-ог септембра прошле 2015. године налази се у стечају. После три неенергично спроведена покушаја приватизације по свој прилици ће доћи до гашења ове производне делатности која у Србији започета 1957. Да ли је овај исход био неизбежан? Бардови српске металопрерађивачке индустрије, некадашњи генерални директори предузећа ИМТ г. Радослав Радовић од 1970. до 1986. и Љубомир Стевановић од 1986. до 1994, као и сервисни инжењер Часлав Ивановић (у ИМТ од 1966. до 2006), сматрају да о неизбежном суноврату није смело да буде ни говора.
Славна прошлост
Изградња машина имала је у послератној Југославији не само практичну већ, може се рећи и идеолошку вредност. Овладати техничким достигнућима која би била замајац развоја целокупног друштва био је прворазредни технолошки подухват, као и политички чин. У аграрној земљи, којом су доминирали мањи, једва рентабилни поседи стање пољопривредне технике је било очајно. У социјалистичкој Југославији први трактори су произведени још у првим послератним годинама али је реч о врло малим серијама.
Радослав Радовић, некадашњи генерални директор и градитељ новог ИМТ-а, наводи да је прави бум југословенска производња трактора доживела тек када је половином педесетих држава на Западу купила неколико техничких лиценци којима је планирано да се значајно побољшају домети ондашње југословенске индустрије. Једна од тих лиценци односила се на производњу трактора – први примерке ИМТ је произвео већ 1956. године по лиценци МФ.
Седамдесете године донеле су велики успон ове фабрике. Радовић појашњава да је још неколико југословенских погона било одређено за тракторску производњу али да ниједан није успео да одржи рентабилном ову привредну грану. Насупрот њима ИМТ седамдесетих доживљава велике пословне успехе. Радовић тада успева да изгради нови фабрички комплекс – нови ИМТ, односно оно што се данас подразумева под ИМТ-ом – за свега осамнаест месеци. Ондашња штампа извештавала је како је фабрички комплекс сазидан брже од викендице!
ИМТ је највећи део своје производње оријентисао на домаће тржиште – широм Југославије трактори овог произвођача постали су саставни део сеоских пејзажа. Према подацима хрватског Завода за статистику 31. децембра 2014. у власништву хрватских пољопривредника налазило се још увек 103.000 трактора овог произвођача. Укупно је произведено 750.000 трактора, као и бројне прикључне машине. Фабрика је сарађивала са водећим светским произвођачима трактора а имала је знатне успехе и на иностраном тржишту – укључујући и захтевно тржиште Сједињених Америчких Држава. Крајем 80–их ИМТ је био највећи европски произвођач трактора и пољопривредних машина изван Совјетског Савеза. Уз ове комерцијалне успехе ишли су и успеси у социјалном збрињавању запослених. Некадашњи генерални директори наводе да је годишње куповано око 80 станова за раднике ИМТ-а, а да су решења социјалних питања постигнута у овој систему заинтересовала и многе високе стране званичнике.
За опширнију верзију чланка видети: Стање ствари.
