Pročitaj mi članak
(Нови Стандард)
Или ћемо се окупљати или ћемо прихватити понуђено каналисање у дубоко компромитовани и приватизовани политички систем
Иако сам сам на овим страницама углавном заговарао неке друге облике окупљања људи, без изузетка сам прихватао сваки пут позив Александра Павића и „Никад Граница“. Зашто? Отуд што је то био глас једног од нас, обичних људи без организационе и институционалне моћи. Разлог? Увек ћу се одазвати кад позове неко од нас. А како би требало другачије?
Данас држим да се треба одазвати на сваки позив, у свакој прилици, јер смо заборавили да се окупљамо. Престали смо да постојимо као заједница, затворени у мноштво наших тескобно нерешивих светова, као у Сартровој визији пакла. Са друге стране, свако онај који смера било шта против друштва и народа мора да зна да ће се народ окупити, а друштво пронаћи начина да му одговори. Али морамо се окупљати и показати да се можемо више пута окупити него што нас могу изазвати својим непочинствима. Напросто зато што се одазивамо један другом. Тим пре и сигурније кад нас позива човек несумљивог личног интегритета, јер знамо да нас зове ради добра свих.
Иначе, шта нам остаје? Тачније – преостаје? Да прихватимо понуђено каналисање у дубоко компромитовани и приватизовани политички систем, уз медије које свирају једино још како газда каже. У општем оптицају свих облика лажи, само без стварности.
Уосталом, свуда се чује само вајкање – како нам се са судбином поигравају деценијама само једни те исти људи и њихови послушници? А како ово да се промени ако се не даје подршка онима као што смо ми сами? Тада би први можда нешто научили, други изгубили корист и могуће је потражили негде другде своју срећу, а сви ми почели да живимо у знатно бољем свету.
На крају, поново мало фактографије, али оне званичне, уз питање колико се људи препознаје на овој скали Републичког завода за статистику? У којим процентима је ово реалност а коме стварност и више – смех?
