(Фонд Стратешке Културе)

Статистика у Србији бележи, према последњим „мерењима“, да просечна трочлана породица има на располагању 52 000 динара месечно и да јој у самом старту недостаје око 10 000 динара за „живот“. Уколико би се изражавали у процентима, највише пара грађанима Србије „одлази“ на храну, и то у просеку око 44 одсто месечних примања.[1] Када пишемо о храни, мислимо (углавном) о основним животним намирницама врло упитног квалитета. Другим речима, опасним по здравље уколико се у континуитету конзумирају?! Макар смо тако разумели представнике државе када су покушавали да објасне, необјашљиво-ниво канцерогеног афла токсина у млеку. Дакле, држава је утврдила, да је сасвим у реду да се пије овај неопходан производ са дозвољеним нивоом канцерогеног афла токсина од 0,5 посто, иако је ЕУ (ка којој се тако френетично иде) преписала дозвољени ниво ове, по здравље опасне супстанце на 0,05 одсто! За државу је потпуно прихватљиво да изађе пред грађане и каже да пију затровано млеко али у дозвољеним количинама-па, ко преживи?! То би у преводу значило: трујемо вас, али не обољевају сви. Верујемо, само они који су упорни у испијању млека. Ко су они? Деца, млади, стари-уосталом већинска Србија која своје свакодневно преживљавање базира на хлебу и млеку јер све остало је луксуз.

Да је тако потврђује и статистика која наводи да су разлози за повећање трошкова за исхрану управо у свакодневном расту цена основних животних намирница. Односно, производа без којих се не може. Када се исхрани додају и комунални трошкови без станарина-чини се да је ситуација много гора! Дакле, уколико пођемо од тога да изнајмљивање стана у Београду „кошта“ од 150 евра па навише (у зависности од квадратуре, локације, опремљености) па на то додамо према кирији и трошкове одржавања, инфостана и комуналија-дођемо до месечне цифре само за станарину и режијске трошкове од 300 евра па навише. Уколико, како каже статистика, просечно трочлано домаћинство има на располагању 52 000 динара колико онда заиста иде на храну? Или, како та просечна српска породица из угла статистике уопште преживљава?! Овде долазимо до „зеленашких“ институција какве су банке у Србији. Описана просечна српска породица да би „повезала“ почетак с крајем месеца у преживљавању мора да се одлучи за кредитирање. Најчешћи облик „позајмице“ је дозвољени минус на текућем рачуну, који (судећи по каматама) на крају испадне скупљи од класичног потрошачког кредита. Наиме, камата које банке у Србији зарачунавају на овакву (најчешћу) позајмицу варира између 26 до 41 одсто. Када бисмо се дрзнули, а све су прилике да хоћемо, да поредимо са каматама у државама еврозоне то би изгледало овако: према подацима Европске централне банке, просечна камата прошле године износила је 7, 92 одсто. У непосредном окружењу, рецимо у Словенији грађани на овакву позајмицу плаћају камату од 8,78 одсто а Хрвати 11, 53 одсто.[2] Одмах иза „дозвољеног минуса“ по текућем рачуну следе потрошаки кредити као најчешћи облици спасавања кућног буџета. Према подацима из најновијег извештаја Народне банке Србије, у јануару је просечна каматна стопа за потрошачке кредите који су везани за евро варирала између 13, 6 до 22 посто. Када бисмо, опет дрско, поредили ове податке са већином земаља ЕУ, неким државама из окружења попут Црне Горе, Хрватске, ситуација је радикално другачија. Наиме, ове државе су својом законском регулативом ограничиле максимални износ висине каматне стопе, па тако у Шпанији камате за потрошачке кредите иду до 10 посто, у Холандији и Црној Гори до 15 посто, док Хрвати припремају смањење са 12 на девет одсто висине каматне стопе на потрошачке кредите. Србија је тренутно заробљеник „зеленаша“ без, чак, и најаве од стране државе да ће било шта конкретно да уради по том питању. Тако грађани све више дугују, већина касни у отплати рата кредита, онај мали број који се (рецимо) определи за кредитну картицу и ту може да очекује да га удави невидљива рука зеленаша, јер су и овде камате далеко више него у поменутим земљама и износе у просеку 23, 17 посто годишње. И, ником ништа. Народна банка се правда да законски може да утиче само на референтну каматну стопу, банке се позивају на тржиште а крајњи потрошач на чијим леђима кроз пореску политику и којекакве „фантомске“ дажбине су сви они-просечни грађанин Србије посустаје у колективној пљачки и отимачини. Да је то тако, поред наведених података сведоче и рачуни за (рецимо) утрошену електричну енергију који су у тумачењу енигма за већинску Србију. Никоме није јасно, поред осталих ставки зашто месечно плаћа око 25 динара за Обновљиве изворе енергије?! Уколико, ову цифру помножимо са преко три милиона бројила у Србији добићемо занимљив податак. У периоду кризе, када и они који редовно плаћају утрошак енергија више се смрзавају него (о)греју, шта је са оним грађанима који чак и то не могу а од скора им се одузима и на име ОИЕ (или обновљивих извора енергије)?! Као да у Србији сви редовно примају плате, обезбеђују завидни ниво стандарда па је и нормално да иду и на лествицу више-изразе жељу и плате ОИЕ.

Дакле, коментар је излишан!

Просечна плата у Србији, која је према званичним подацима око 40 000 вреди све мање и (чак) о том просеку машта две трећине запослених![3] О незапосленима да и не говоримо. С обзиром на трендове драматичне политизације у Србији, прилику да се запосли има све мање оних који одбијајају да пактирају с партијским налозима! Међу њима, а према истраживању Института за социолошка истраживања, све више је младих. Студија проистекла из овог истраживања „Млади-наша садашњост“ утврдила је да 37, 5 одсто младих нема никакве приходе, за проценат мање има примања далеко испод просечних, а „само 16, 6 одсто има просечне приходе“.[4] Тако је проценат запослених младих у Србији већи него у ЕУ: 48,8 одсто младих између 20 и 24 године не ради; док 35, 6 одсто, између 25 и 29 је незапослено. У ЕУ тај проценат је око 16 посто! Податак да највећи проценат младих а то се продужава и до 40. године живи са родитељима јер нема начина да се стамбено обезбеди, с једне стране. Док с друге стране, најредовнија примања у Србији јесу пензије па је честа ситуација да пензионери издржавају децу и унуке говори о томе где је заправо Србија. Да бисмо аргументима утемељили и наслов ове колумне, за сам крај навешћемо, тек, неколико примера: Седамдесетосмогодишња старица из Рашке робијала је четири дана због немогућности да држави плати казну од 4 000 динара због жалбе комшија да окупља псе луталице; дан дуже у затвору је био 86-годишњи старац из Брезовице код Уба, јер није платио 5 000 динара казне за непокошени травњак…

Овде, испод ове црте тек неколико наведених чињеница стаје реални живот грађана Србије. Ту, наравно не убрајамо „елите“ јер и не спадају у категорију реалног већ надреалног живота. О томе, неком другом приликом. Овај пут одлучили смо да пишемо о свакодневном животу просечних грађана Србије (у које и сами спадамо) управо због тога да се покаже сва опсенарска представа носилаца изванредне политичке моћи у земљи која у континуитету већ дуги низ година живи у ванредном стању. Представа која послужи за предизборне јефтине трикове који после скупо коштају. Међутим, сценариста и режисер ове мелодраме какав је „живот“ у Србији, требало би да знају да батина има (ипак) два краја-а леђа грађана Србије све мање могу да поднесу тешке ударце по достојанство. А, онда…улице пруже нови историјски ток…

Ознаке: живот, Марина Рагуш, немаштина, сиромаштво, Србија