Готово цела флота превезена је на сигурно до румунских аеродрома, где су авиони остали до краја агресије

Тачно у подне, на данашњи дан, пре 16 година, полетео је са сурчинског аеродрома авион „боинг 727“ националне авио-компаније – „Југословенски аеротранспорт“. Била је то претходница за преосталих осам авиона, које је такође требало безбедно изместити у Букурешт. У том тренутку, у ваздушном простору тадашње СРЈ вребало је чак 200 борбених авиона НАТО алијансе.

Пркос, бес због бомбардовања једне мале земље, жеља да се сачувају летелице и после агресије настави живот националног авио-превозника, надвладали су страх. За командама капетани пилоти Стеван Игњатовић и Сава Остојин. Били су у том „боингу“ и флајт инжењер Михајло Родић и авио-механичар Бобан Живанић. Око 12 минута лета делило их је од безбедног ваздушног простора Румуније. И 12 минута најдужих у животима чланова ове посаде, пишу Вечерње новости.

– Тадашњи генерални директор ЈАТ-а Жика Петровић све је организовао и договорио са Румунима и нашом командом ратног ваздухопловства – сећа се Стеван Игњатовић. – Донета је одлука да се ЈАТ-ова флота од девет авиона, међу којима је био и чувени ДЦ 10, пребаце у пријатељску Румунију. Јер, првих дана бомбардовања падале су гранате на простор београдског аеродрома, уништен је полицијски хангар и оштећен велики хангар „ЈАТ технике“ у којем су, осим авиона ЈАТ, била скривена и два „мига 29“. На састанку пре полетања, пилотима, а било нас је 20, који су одабрани и пристали да учествују у овој операцији, речено је да нико не гарантује да нећемо бити оборени.

Пилоти су прихватили ризик. Када је први авион безбедно ушао у румунски ваздушни простор, капетан Игњатовић је обавестио директора Петровића да је све прошло по плану и онда су у размацима од по пет минута полетале ка Букурешту и преостале ЈАТ-ове летелице.

– Једино што ми је тада било у глави јесте да спасемо авионе да би национална авио-компанија после бомбардовања могла да настави да живи – истиче Игњатовић. – За тих 12 минута лета свашта ми је пролазило кроз главу, цео живот, слике из детињства, жеља да постанем пилот… Било ме је страх, али жеља да преживимо и обновимо ЈАТ била је јача. Исто осећање делили су и остали пилоти који су свесно кренули у рискантну операцију остављајући своје породице у Београду, на који су тада падале бомбе. Показали смо изузетну храброст и професионалност за извршење тако сложеног задатка. Спасли смо флоту.

Нико није добио призање

Никада нико није тражио, нити добио било какво признање за спасавање целе флоте националне авио-компаније тог 29. марта 1999. године.

– У тој акцији добио сам највећу почаст – истиче Игњатовић. – Када су се одређивале посаде, ко ће с ким да крене, механичар Бобан Живанић је рекао да ако мора да се гине, жели да буде у посади капетана Игњатовића. То је мени највеће признање које сам добио у животу.

(Курир)

Ознаке: 1999, НАТО бомбардовање, пилоти ЈАТ