ЛЕКЦИЈА ПРОФЕСОРКИ ТУРАЛИЋ: Још неки српски омладинци заслужују балкон

23:06 25.06.2015.

Кад студенти размишљају критички, а професорка потпуно некритички само понавља милион пута поновљену лаж.

Када би медији у Србији били близу тога да буду слободни и када би се једнак простор који се посвећује спорту посветио истинским јавним дебатама о истинским темама, са истински стручним и независним учесницима – онда би група од 400 српских студената који су ових дана упутили захтев председнику и премијеру Србије да не иду у Поточаре 11. јула, [1] свакако, попут младих фудбалера, заслужила дочек на балкону Старог двора.

За разлику од спортиста, ови студенти се такмиче у потпуно нерегуларним и неравноправним условима, против неупоредиво јачег, боље финансираног и боље наоружаног противника. Не супротстављају се некој сразмерној екипи од једнаког броја других студената, већ огромној, глобалној политичко-медијској машинерији са неограниченим средствима на располагању, која пише сопствена правила а, кад треба, и мења их у ходу, према сопственим потребама.

ЛЕКЦИЈА ПРОФЕСОРКИ ТУРАЛИЋ

И не само то, такмиче се и против општег незнања, апатије, малодушности, збуњености, дезоријентације. А и против власти.

Нешто као да су наши млади фудбалери на Новом Зеланду били приморани да играју са по једном ногом у гипсу, са судијама које су на платном списку противничке екипе и који не деле жуте или црвене картоне противнику, противничким голом који се не може видети, на стадиону који прима 200.000 искључиво противничких навијача, против неке „А“ селекције која је два пута искуснија и бројнија, у медијској атмосфери у којој се на дневној основи оцрњују на најгори могући начин, под окриљем организације која отворено навија за њихове противнике.

А и још да су и њихови тренери били против њих. Као што су професори попут Дубравке Стојановић или Србијанке Турајлић против наших 400 студената.

Ево нпр. шта каже професорка Турајлић за потребе пропагандне творевине Радио Слободна Европа:

„Србијанка Турајлић подсећа да се Србија као држава никада није јасно одредила према Сребреници, најтежем злочину који се догодио на европском тлу након Другог светског рата.

‘Стално је некако левитирала – те било је, те није било, те није било пет, него је било три – као да је битно колико је било. Дакле, цео тај имиџ је створио вероватно да ми данас имамо професоре који су спремни да тврде да тамо никад није било геноцида, да су то некакве ситне жртве које се не знам зашто спомињу’“. [2]

А ево шта власти Србије поручују студенти, од којих би професорка Турајлић, да је среће, требало да учи:

„Познате су вам контраверзе око овог злочина, које теорију геноцида доводе у питање од тога да ли су, и колико, убијени стрељани или погинули у пробоју ка Тузли у борби са Војском Републике Српске, преко тога да велики број ‘стрељаних’ и данас живи широм света или су убијени пре ових догађаја и тога да је Ибран Мустафић, оснивач СДА у Сребреници и ратни председник Извршног одбора у Скупштини општине Сребреница, тврдио да су сами, из својих разлога, убили 500-1.000 људи, до последње пресуде генералу Толимиру у којој се тврдњом од 4.700 убијених негира званична верзија од преко 8.000 наводно стрељаних“.

ЊИМА ТРЕБА ПОДРШКА СВИХ

Ко овде износи критичко размишљање, а ко само бесловесно понавља задате пропагандне флоскуле? Оба одговора су јасна: студенти размишљају критички, док професорка потпуно некритички само понавља милион пута већ поновљену лаж. Ко је овде студент, а ко професор?

Какав то професор може да каже да „није битно“ колико је људи убијено (а нека то каже за јеврејске жртве Холокауста, или јерменске жртве турског геноцида, или српске жртве Јасеновца, ако их икада помиње) – а ни мало му не смета стално инсистирање баш на броју од 7-8.000, и ничим поткрепљеној квалификацији „геноцид“? И не би ли требало да се један професор на основу здраве логике запита како то да је, поред свих тих „геноцидних“ Срба, главни наводни убица био Хрват, којег је сам Хашки трибунал прогласио психички неспособним, који до данас „не може да се сети“ ко му је издао наређење, и који је одслужио казну од једва три године за наводно учешће у убиству „око 1.200“ људи у замену за сведочења против српских официра? Ком професору који трага за истином не би прорадио бар црв сумње да нешто није у реду с том сликом? Поготово када неко као Ефраим Зуроф каже да је „одлука да се (Сребреница) назове геноцидом донета из политичких разлога“. Има ли икога за катедром?

У сваком случају, после младих фудбалера који су очитали лекцију о борбености у име победе, сада имамо 400 студената, нових 300 Спартанаца, који читају лекцију о борбености у име истине. Именом и презименом.

Овим изузетним младим људима треба подршка свих. Именом и презименом. Ништа мања од оне коју су добили фудбалери. И не само потписом већ и делом. Јер, као што и они сами знају и схватају већ сад, Сребреница није и не може да буде само њихова битка.