Прочитај ми чланакЕвропски суд за људска права почетком фебруара одбио је захтев бившег команданта Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорада Улемека Легије, осуђеног за убиство некадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића, а којим је затражио да му се врати кућа вредна 190.000 евра, одузета од стране Вишег суда 2010. године. Суд је Легијину кућу одузео јер не може да се утврди да је стечена законитим путем.
После најмање шест година већања, Европски суд за људска права одбио је захтев Улемека, којим је затражио да му се врати кућа. Влада Србије је обевештење о притужбама примила децембра 2015. године, а спорна некретнина Улемеку је одузета од стране Вишег суда у Београду, јер није доставио неопходну документацију којом би доказао да је кућа купљена легално стеченим новцем.
Како се наводи, Легијина примања од 1996. до 1998. године износила су око 11.650 евра, док је вредност куће била 190.000 евра.
„Дана 29. марта 2010. године, Тужилаштво за организовани криминал је поднело захтев за одузимање имовине подносиоца представке у складу са Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Предмет захтева Тужилаштва била је кућа подносиоца представке, коју је купио 1998. године за 374.409 немачких марака (ДМ) (приближно 190.000 евра (ЕУР)). Тужилаштво је даље тврдило да је укупна легитимна зарада подносиоца представке од 1996. године, када је започео радни однос у Јединици за специјалне операције при Министарству унутрашњих послова, до 1998. године, када је купио кућу, износила само ДМ 22.789 (приближно ЕУР 11.650), мање од једне петнаестине износа који је платио за предметну имовину. Будући да је постојала очигледна разлика између легитимне зараде подносиоца представке и вредности његове имовине, и пошто је осуђен као члан организоване криминалне групе, Тужилаштво је затражило одузимање предметне куће“, саопштило је тада тужилаштво, наводи се у Службеном гласнику.
„Дана 20. маја 2010. године, специјално веће Вишег суда у Београду је усвојило захтев Тужилаштва и издало наредбу за одузимање имовине. Суд је образложио да постоје очигледна неслагања између легитимне зараде подносиоца представке и вредности његове имовине. Будући да подносилац представке није пружио ниједан уверљив доказ да је спорну имовину стекао законито стеченим средствима, и будући да је осуђен за тешка кривична дела са елементима организованог криминала путем којих је „стекао огромну зараду”, суд је утврдио да је одузимање имовине било оправдано према члану 2. Закона из 2008. године“, навео је тада суд у образложењу и додао:
„Суд је, такође, објаснио да оваква врста одузимања имовине није захтевала успостављање директне везе између кривичног дела, за које је подносилац представке осуђен, и стицања имовине, као што је то био случај са уобичајеним одузимањем имовине стечене кривичним делом регулисаним чл. 91. и 92. Кривичног законика. Суд је изјавио да се имовина подносиоца представке одузима у оквиру посебног поступка усмереног на имовину стечену кривичним делом од стране особа осуђених за организовани криминал, што се у потпуности разликовало од уобичајеног одузимања имовине стечене кривичним делом“, наводи се даље.
Поменути одлуку је најпре Апелациони суд у Београду вратио на поновно одлучивање, а затим је и потврдио. Легија је након тога поднео уставну жалбу на одлуку Апелационог суда, коју је Уставни суд потом одбацио.
Улемек се ту није зауставио, а потом је поднео притужбу на основу члана 7. став 1. Конвенције за људска права, тврдећи да је применом мере трајног одузимања имовине у његовом случају прекршено начело неретроактивности кривичног закона. Поред тога, позвао се на и да је трајним одузимањем његове имовине повређено његово право на мирно уживање имовине.
Притужбе оцењене као неприхватљиве
Ипак, Европски суд за људска права је одбио притужбе као „неприхватљиве“.
„Враћајући се на предметни случај, у погледу везе између налога о трајном одузимању имовине подносилаца представке и датог кривичног дела, Суд констатује да се трајно одузимање имовине према члану 2. Закона из 2008. године може извршити само уколико постоји осуђујућа пресуда услед извршења једног од тешких кривичних дела наведених у тој одредби, укључујући организовани криминал. Налози за трајно одузимање имовине су стога повезани и зависе од извршења кривичног дела довољне тежине. Што се тиче карактеризације оспорене мере према домаћем праву“, наводи се у одлуци Европског суда и додаје:
„Суд констатује да су српски судови били једногласни у погледу свог закључка да трајно одузимање имовине стечене кривичним делом не представља казну у смислу члана 34. став 2. Устава и члана 7. став 1. Конвенције. Узимајући у обзир критеријуме развијене у оквиру судске праксе овог Суда, они су утврдили да трајно одузимање имовине не представља додатну казну, већ је последица чињенице да су починилац или други корисници стекли имовину која потиче од извршења незаконитог дела. Суд, с тим у вези, констатује да се казне и трајно одузимање имовине сматрају посебним мерама у српском правном систему“, пише даље.
Европски суд за људска права, приликом већања, оценио је све списе предмета, на које су се позивали српски правосудни органи приликом одузимања скупоцене виле некадашњег команданта ЈСО.
„Суд констатује да су трајно одузимање имовине подносиоца представке наложили домаћи судови на основу Закона из 2008. године. Узимајући у обзир формулације његових одредби, Суд сматра да не може бити било какве сумње у погледу њихове јасноће, прецизности или предвидљивости године. Суд сходно томе налази да је мера трајног одузимања имовине у предметном случају извршена у складу са општим интересом да се осигура да употреба предметне имовине не обезбеди било какву предност по подносиоца представке, а на штету заједнице“, наводи се и додаје:
„С обзиром на информације доступне у списима предмета, ништа не указује на то да је одузимање куће подносиоца представке било несразмерно, нити је он тако тврдио. Суд посебно примећује да је према налазима домаћих судова подносилац представке стекао огромну зараду извршењем кривичних дела која је починио. С обзиром на то, Суд закључује да мешање у имовинска права подносиоца представке није било несразмерно легитимном циљу коме се тежило. Из тога суд притужбе проглашава неприхватљивим“, наводи се у одлуци.
Подсетимо, Милорад Улемек Легија (53), бивши командант Јединице за специјалне операције (ЈСО), осуђен је 2005. на 40 година затвора због убиства премијера Зорана Ђинђића. Улемек је осуђен на још три максималне казне затвора, међу којима су за убиство Ивана Стамболића 25. августа 2000. и за покушај атентата на Вука Драшковића у Будви 15. јуна 2000. године.
Приликом предаје станицу чували полицајци с аутоматима
Бивши командант Јединице за специјалне операције (ЈСО), већ 17 година се држи у строгој изолацији у затвору „Забела“, чуван је под посебним режимом и одвојен од других притвореника.
Легија се 2. маја 2004. године, након 14 месеци у бекству, предао полицији Србије. Тадашњи начелник Ресора јавне безбедности МУП-а Србије Мирослав Милошевић рекао је да се Луковић, „самоиницијативно“ предао полицији.
„Вечерас око 21 сат (Луковић) се самоиницијативно предао органима МУП-а. Лишен је слободе и даљи законски поступак је у току“, рекао је Милошевић за Телевизију БК.
„Он се појавио испред своје куће и контактирао је полицајце који обезбеђују његову кућу и саопштио им је своју одлуку да хоће да се преда. За њим је расписана потерница и полиција ће поступити у складу са својим законским овлашћењима и обавезама“, прецизирао је Милошевић.
Како су тада писали медији, након предаје Луковића, обезбеђење зграде СУП-а Београд у Улици 29. новембра вишеструко појачано и да полицајци наоружани аутоматским оружјем окружују зграду. Претпоставље да је само неколико сати касније, око 1.50 часова, превезен у зграду Централног затвора.
Медији су тада известила да је сат времена после поноћи у зграду ЦЗ-а ушла полицијска “марица”, за коју се претпоставља да је довезла ухапшеног Луковића. За „марицом“ су ушли полицајци у панцирима, наоружани аутоматским пушкама, који су до тог тренутка стајали испред капије.
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 30, 2021
