Pročitaj mi članakKnez Aleksandar Karađorđević bio je rođak sa većinom kraljevskih kuća Evrope, bio je uspešan ratni i civilni pilot, u reveru sakoa uvek je nosio pilotsku značku RAF, vodio je glamurozan život. Ali nikada nije zaboravio tri stvari — da je Šumadinac, ćirilicu i srpski jezik.
„Сине, ја сам научио да читам ћирилицу пре седамдесет и нешто година“, одбрусио је својевремено кнез Александар Карађорђевић једном младом Србину који му је дао своју визиткарту. Пошто је тај млади Србин претпоставио да кнез неће разумети ћирилична слова, покушао је да му каже да је полеђина визиткарте исписана на енглеском.
На питање како му је српски језик остао у сећању, иако њиме није говорио више од пола века, кнез би само слегао раменима и одговарао да се језик не заборавља. А није заборавио ни да је Шумадинац — разговор би волео да почне речима: „Ми Шумадинци…“.
Овај Шумадинац је био и потомак руских царева, грчких и данских краљева, друговао је са многим занимљивим личностима из света политике, бизниса, моде, филма…
Кнез Александар припада бочној, али можда најзанимљивијој линији дома Карађорђевића, занимљивијој зато што када нисте у директној линији за наслеђе престола, не морате да подлежете баш свим стегама које краљевско достојанство носи.
Његов деда, кнез Арсен, био је човек преке нарави, у младости распусан и потпуно предан војничком позиву. Борио се, како је волео да каже, у девет ратова и једанаест двобоја, од Индокине, као војник француске легије странаца до руско-јапанског рата, у који је отишао као капетан, а вратио се као пуковник, преко Балканских и Првог светског рата.
Баба му је била кнегиња Аурора Павловна Демидов ди Сан Донато, једна од најлепших и најбогатијих жена свог времена. Са Русијом, кнеза Александра повезују и породичне везе са царском породицом, преко мајке, грчке принцезе Олге, чија је мајка била велика кнегиња Јелена Владимировна Романов.
О оцу, кнезу Павлу, тешко је написати нешто ново. Довољно је рећи најближи сарадник краља Александра и човек велике културе.
Две особе никада није могао да прежали — краља Александра, по коме је добио име и са ким је, током дечаштва имао присан однос и млађег брата Николу, који је погинуо у саобраћајној несрећи. О краљу Александру увек је имао само речи хвале.
„Једном је дошао код нас. Ми смо живели спрат ниже од њега, ставио ме на крило, рекао ми да иде на пут и питао ме шта бих волео да ми донесе. Ја сам му рекао да бих волео електрични ауто, као што има Петар (краљ Петар II, прим. аут.). Он се вратио са пута, али ништа није донео. Прошло је доста времена и заборавио сам на своју жељу. И једно вече, он ме зове да изађем напоље, а напољу ме чека ауто који сам тражио. Колико сам био срећан! Седнем на место возача, а он седне до мене и тако се возимо према капији. Официри нас виде и крену да се постројавају испред двора, јер долази краљ у дечјем аутомобилу“, причао је кнез Александар о свом имењаку.
За разлику од свога деде, кнез Александар учествовао је у једном рату — Другом светском — као пилот британског ваздухопловства (РАФ) ловио је јапанске подморнице на Пацифику. Ваздухопловство му је и остало животни позив после рата, а авиони највећа љубав. У реверу сакоа увек је носио пилотску значку РАФ.
Иако водио гламурозан живот, кнез Александар се, по повратку у Србију, у коју је долазио најмање једном годишње, волео да се дружи са обичним светом, без обзира на образовање или старост. Непосредан и господствен, благ и насмејан, скроман и уљудан по свим крајевима Србије стицао је пријатеље. Онима из иностранства, као место за одмор, увек је волео да препоручи Врњачку Бању.
Са одласком кнеза Александра затвара се једно поглавље српске историје, јер он је био последњи члан дома Карађорђевића који је могао да сведочи о преломним тренуцима српске и југословенске историје на половини 20. века.
Са друге стране, то што је он први Карађорђевић који ће после ’82, колико је прошло од сахране краља Александра, бити сахрањен на Опленцу, без привременог вечног боравишта негде у белом свету, више говори о нама као народу и нашем односу према историји него о Карађорђевићима. Једино остаје нада да као народ више нећемо правити историјске грешке.
