(Видовдан)
Да ли Срби чине „смртна сагрешења“, поново и поново. До када, има ли краја. Да ли Срби знају куда иду, да ли су то сеобе или смрт, о чему је писао Црњански. Коме звона звоне. Можда Србима на Космету, који су тако близу Бога, а тако далеко од  Београда.

Шта се тога десетога маја 2013. (то је још један датума о коме се неће сазнати истина, јер Срби иначе не знају истину ни о другим значајним датумима) догодило на Тргу Републике, зашто је изазавао толико „сагрешење“, посебно халабуку српких непријатеља у земљи и у Европи, да ли је десетог Србија изгубила или побиједила, како тај скуп окарактерисати, не због учесника и онога шта су изговорили (изговорено у овим пријетећим временима је велика храброст, изговорена је истина, поруке су гађале у срце проблема, а страшиви немају храбрости да прихвате истину) већ због броја присутних. Тај број присутних је у статистици занемарив (статистичка грешка, с обзиром на број становника у Србији), зато је тај скуп трагичан. Показо је да је српски народ задесила велика несрећа у свим порама живата, а посебно лудорија која се зове ДАТУМ.

Господо, другови, поштени и непоштени интелектуалци, не ради се о мојој маленкости, о мом осјећају несреће и туге, коју сам доживио тога дана (не пишем о себи, пишем о онима и ономе што ме окружује), ради се о свеколиком српском паду. Тај митинг је вратио осмијех на лице Вучића, који је рекао (парафразирам): ја никога нећу да критикујем (мислећи на оне на бини, посебно свештенике, и на изговорено), основни показатељ је да је на Тргу било око 3000, то је занемарив број оних који се супростављају „споразуму“, толика  присутност показује да смо у праву… Није мудро то што је рекао јер митингаш од када је изашао из факултетске клупе, али је овога пута, за разлику од разјарених политиканата, масмедијских скалпелиста, разних списатеља, нажалост чак и патријарха, био мудар. Што јест, јест.

Прича о два тужна скупа

Као непоправљиво злопамтило, сјетих се једног давношњег српског сагрешења у вријеме „олује“ и 05. 08. 1995., те голготе српског народа. Ево зашто српског: Затекао сам се око 21 сат са пријатељем испред „Руског цара“ (у Одбору за заштиту Срба, чији смо били чланови, цијели дан смо покушавали да организујемо митинг, односно очекивали смо спонтани отпор и окупљање српског народа на Тргу; чак је у Софији народ изашао спонтано на велики плато испред храма Невског).

Владао је некакав чудан мир, као да се у крвавој Хрвацкој није догађао трећи геноцид над Србима. Бејаше врела љетна ноћ. Цијели Дорћол, око Црвеног крста (Симина), прекривен несрећницима из Крајине. Лежали су (стари, жене, дјеца – новорођенчад) по улицама и тротоарима. Та се слика никада не може заборавити. Ту, непосредно у близини, с горње стране Народног позоришта, сви кафићи и ресторани пуни. На тераси „Руског цара“ свирао је октет, пјевали су, тако ми Бога, потпури далматинских пјесама (лудило). Мој пријатељ им је пришао, почео је да виче и удара по партитурама. Позлило му је, одвезли смо га у Ургентни центар.

Са својом свитом, Милошевић је био баш тога дана (као и у вријеме „Бљеска“) на Гочу. Мартић га је сатима упорно звао. Када га је добио рекао му је: „Слобо, побише нас, штда да радим“. Милошевић му је одговорио: „Уби се Мартићу“. И данс у Србији ниједна власт неће да чује за Владу РСК у изгнанству, а камоли да јој помогне (многе земље свијета, укључујући ону Југу, новчано су мјесечно помагале 36 година Владу у избјеглиштву Шпаније која је била у Мексику  до смрти генералисимуса 1975.).

Да ли је некоме тога дан на Тргу позлило. Не, да сам чуо, или видио. Вође неких покрета, партија, међу њима „последњи Мохиканац“, Коштуница, забезекнуто су гледали шта се догађа на бини (добронамјерни људи, којима је истина светиња, увјеравају ме да је било, међу пристним, велики број чланова партија које су сада на власти, а и ја сам неке видио из мог мјеста). Међутим, то што се догађало на Тргу (бини), није основ овога текста и приступа. Основ је, како рекох, шта је показао тако мали број присутних и још важније, шта се догађа српском народу и унесрећеној Србији.

За моју маленкост није битан ни некакав „контаминирани папирић“, кога назваше „споразум“, јер за све Србе за које је и комарац музика, као и за мене, дугогодишњег дипломатског агента (назив у Бечким конвенцијама), тај „споразум“ ништа не значи (није ни међународни, ни међудржавни, ни интерни). Ако тај „споразум“ ништа не значи  (уосталом, потписала су га, на одвојеним папирићима, неовлашћена лица), ако не обавезује Шиптаре, понајмање Србе на Космету, а о нама у Србији и да се не говори, зашто толика халабука, зашто одлука Владе, зашато засједање Парламента, зашто референдум (ако се „маше“ референдумом онда се он мора одржати међу Србима на Космету), зашто толика пљувачина на интелектуалном и на примитивном политичко – масмедијском плану.

Ако кажем ко је све то режирао, као у једном недавном тексту, поново ће се наћи приговарачи како заговарам „теорију завјере“. Као што многи нису свјесни ко влада, тако се сви несвјесно поводимао за дневним и ноћним наступима Ештоноваца. Почињемо  несвјесно (доказано у психологији) да мислимо као они, након чега наступа опште лудило.

Срби су највећа национална мањина

Националне мањине ликују и славе „споразум“, он за њих постоји, он је и писан да се настави даљње растурање Србије, а не за Србе на Космету. Понашање, лакоћа лапрдања њихових вођа у Скупштини (и не само у скупштини), за све Србе, који су близу памети, је неморал највећег степена. „Ево, подржаћемо вас и тај ваш споразум“, биле су им прве ријечи, а онда их је жалосни предсједавајући, кршећи Пословник, постио да по 20 минита причају, пријте, блебећу и затраже, да се све тачке са тог папипрића примијене на Војводину (викнули су Костреш, Пастор и други) тј. Мађаре (запријети и предсједник Владе Мађарске), Русине, Словаке, Хрвате (и др. још 24 националне мањине на територији Српске Војводине), затим на Шиптаре у Прешевској долини, муслимане у Рашкој области, траже га и Цигани (е, њих волим и за њих навијам). Пензионер Чедо, мој приправник Борко, и још неки ликови, одржали су им такво предавање, да су им се уши црвениле. Нису бирали прљаве политичке ријечи, а предсједник Скупштине, предсједник Владе и др. су ћутали само да их не би наљаутили, односно да не подрже „споразум“. Тога дан, ко год је гледао пренос из „запаљене“ Скупштине, имао је осјећај да би владари ћутали да су им разјарени растурачи Србије псовали и оца и мајку и сву фамилију.

Када је већ ријеч о националним мањинама, онда  управо то  спада  у оно питање: шта се догађа српском народу. Кад год је некоме (некој домаћој или страној бараби) потребно да сатанизује Србе, онда узвикује да националне мањине морају имати права, пријете „демократском ЕУ“ и Империјом зла, траже отцјепљење, статуте, пишу декларације. У свим мојим текстовима не можете наћи једну реченицу о националним мањинама, осим непобитне чињенице, коју сам стално понављао, да имају већа права од Срба.

Шта се десило? Нација која има апсолутну већину у Србији, обезбиједила је националним мањинама сва права, чак и нека права која немају националне мањине у тзв. демократским земљама. Али, авај нико није размишљао о проблему да национална мањина постане бројчано већа на неком дијелу територије од нације која јој је дала сва права, тако да већинска нација постаје национална мањина. Ко је онда  крив, што су многи Срби, с пријетњом или без пријетње, продавали имања, што су Српкиње престале да рађају и умјесто дјецу да воде за руке, воде своје љубљене псиће. Срби су ставили под ноге породичност, престали су да буду црквени народ, престали су да живе црквеним животом, воле да клече, али не у Цркви.

Српски комунисти су били једини у оној Југи који су говорили да није битно ко је које нације (владало је насиље марксистичког тумачења заједнице и Титокомунизам), док су Хрвати, Словенци и други чували своје национално биће. На територији Крватске све националне мањине (Мађари, Чеси Словаци, чак Руси – бели и др)  у другом кољену су се изјаснили – писали да су Хрвати.

Надаље, да споменем слиједећу несрећу српског народа, а то је питње историје и историјске свијести. Савремени Срби немају историјску свијест. Они су се одавно опредијелили за идеологију: комунистичку идеологију, западну идеологију, НАТО-идеологију. Срби немају националну историју. Срби, као припадници Медитеранске цивилизације, натјерани су (а многи добровољно, уз велику апанажу) да буду „метафизички народ“, да прихватају метафизичку, западну цивилизацију, која није ријешила ниједан проблем: економски, политички, културни, морални.

Црква и „црква“

Српска евроомладина (своједобно, објављени су моји текстови о српској евроомладини у „Политици“, рубрика „Погледи“ и на Видовдану), а тако ми Бога и многи старији еврзалуђеници, не занју да је српску нацију створила Црква, а не држава У свим другим европским земљама, држава је стварала нације. Не ради се о томе да су Срби небески народ. Та подвала и унутрашњих и комшинских непријатеља, то потсмјехивање, скупо је коштала српски народ. Ради се о томе да Срби чувају Небеско царство и да припадају Небеском царству, односно да небески народ значи Црква. Између осталих, још давно је  упозоравао Ђорђе Трифуновић у књизи „Српки средњовјековни списи о Кнезу Лазару  Косовском боју“, да је Црква сачувала Србе.

Да  ли је и данс једини спас за српски народ Црква. Одговор је ДA. Зато су се и „догодили“ митрополити и владике на Тргу, на позорници, иако им многи замјерају да им тамо није било мјесто. Сви епископи, сви свети оци, морају се угледати на њих, узети штап у руке и пјешке и кренути од куће до куће, на литургијама у парохиском начину живота, говорити све оно што је  изговорено на Тргу и много штошта још.

Да ли било ко зна шта ради Добротворна фирма СПЦ “Човекољубље“, која има статус правног лица, како се наводи у члану 1. Статута. Зашто само двије епархије имају ту фирму, која има право на 38 лукративних радњи, безцарински увоз свега и свачега, осим аутомобила. Зашто је директор „Човекољибља“ један те исти човјек  (каже да је Црногорац) од оснивања прије 16 година. Зашто је тај директор (лично ми је рекао и једном добром и поштеном епископу) узео донацију од ЕУ у износу од два милиона евра. Гдје су отишпле те и др. паре. Можда је све идеално, али ми вјерници морамо да знамо шта се у „Човекољубљу“ ради.

Његова  Светост Патријарх, мора добро да размисли и да се хитно изјасни, прије Сабора да ли је заједно са политичарима критиковао митрополита и владику у своје име или у име Цркве. Ако их је критиковао у име Цркве, онда је погрешио, односно требало би да се у божанском миру, тихо повуче. Ко је иоле близу памети, није смио затражити од Његове Светости  да се изјашњава, а ако јесте, онда је то неваспитање и безобразлк.

Србија живи као у време немачке окупације, а можда и горе

Господо, другови поштени и непоштени интелектуалци, глад влада Србијом, а ви се јавно бескрупулозно надмећете у изјавама и причате бајке о пропалој и проклетој ЕУ, ламентирате о „споразуму“, водитељи се такмиче да доведу у отрцане и досадне емисије српске непријатеље. Чињенице су сурове, а оне говоре да 15 посто од укупног становништа нема ниједан оброк, нема шта да обуче, дјеца не иду у школу, или иду гладна, гола и боса, немају мрвицу халеба, остају, министре из Васојевића, у клупама на одмору, јер немају ни за воду ни за ужину на скупим трафикама пред школама. А, слиједећа чињеница је поражавајућа за све српске владаре: 15 посто гладних је било у Србији у вријеме Другог свјетског рата. Значи, Србија је и данс под окупацијом и у ратном стању. Чињенице, такође, говоре да је још 15 посто на ивици глади, што је укупно у Србији, једних и других, више од ДВА милиона и 300 000. Радио Беград, износећи ове чињенице, управа 10. маја у јутарњој емисији, позвао је власнике ресторана, пекара, да испред на столовима стављају отпатке, мрвице хране и хљеба за гладне..

Ти гладни не долазе више на митинге. Долазили су док су имали дневно макар један залогај хране. Они не иду више ни у Цркву, немају 10 динара да ставе на икону, да купе свијећу. Њих ни ви из тзв. патриотског корпуса (неда вам сујета да се уједините, јер сви желите да будете први, јер сви хоћете да имате свој покрет, своју партију, своју странку, своје двери – српске и војвођанске, своје источне алтернативе, своје менторе) више не интерсујете, гладани никоме не вјерују. Не играјте се ни ви, а посебно владари. „Глад очи нема“, давношња је изрека. Одваљиваће вам радње, улијетати у станове и куће, отимаће све што нађу на њивама и воћњацима (жалио ми се човјек са Фрушке горе, да му је прошле јесени за једну ноћ обран цијели виноград). Владари, ако не мислите о свима нама унесрећеним, зашто не мислите о себи и својим породицама. Жалите се да вам пријете.

Писати о крвавом масмедијском рату, нема смисла, све је написано. Писати о спољној политици и дипломатији, такође, нема смисла, јер Срби немају своју дипломатију и спољну политику од 1945. године (предсједник изјави у Истамбулу: „Србија нема у свету непријатеље, има веће или мање пријатеље“, да ли је ово, људи, могуће, за министра спољних послова постоје само Пусићка, Лагумџија и Давутоглу, „све мој до мојега“, како је једном приликом рекао поч. Б. Црнчевић).

Предсједник Владе јегленише са Бајденом и прихвата да је услов за датум, “имплементација споразума“, а кад су се вратли из Брисела, на сједници Владе у Скупштини, у даноноћним наступима у масмедијима, нијекали су ту везу. Он (и не само он) више и не зна са ким сједа, након Тачија. Клекну пред Бајденом и опрости му изјаву, која је без преседана у историји дипломатије и међудржавних односа, која је као летак дијељена у Кнез Михаиловој улици:  „Sve Srbe trebalo bi staviti u konc-logore nacističkog tipa“, „Srbi su nepismeni degenerici, silovatelji, ubice beba, kasapini i agresori. Ne treba strepeti za američke žrtve, sa Srbijom treba postupati kao sa Nemačkom i Japanom u Drugom svetskom ratu“, рекао је тај Империјин службеник. Жалосна је тврдња „да је сарадња у области одбране, стуб сарадње између Имприје и Србије“. Да ли владари, прошли и садашњи, имају „чуку у глави“ да је Империја створила државу Косово, угрозила територијални интегритет, политички суверенитет и националну и државну безбједност Србије.

Ознаке: Космет, Косово и Метохија, СПЦ, Срби, Србија, црква