Pročitaj mi članak
Омладина је вазда била на бранику отаџбине, па се тако нашла и у првим редовима одбране од поплава. Такав полет вероватно није виђен у последњих двадесет и пет година.
Потоп који нам се задесио 2014. за собом је оставио штету у вредности од преко милијарду евра. Последице је требало санирати, па је државни врх дошао на једну изванредну идеју. Сећате ли се можда како је председник Владе најављивао радне акције по окончању целе „Мајске кризе“? То је требало да буде организовани рад омладине, којим би се опоравила настрадала подручја. Такав бесплатан рад би свакако допринео бржој реконструкцији страдале инфраструктуре, а био би веома повољан и по државну касу. Упркос томе, да ли је спроведена та идеја? Није. Било је неопходно искористити пометњу међу народом, усмерити енергију младих, а затим је поново угушити. Овакав епилог може деловати нелогично на први поглед, али иза њега се крије заиста паметна политика владајуће странке. Таква политика била је једини одговор на питање – Шта ако се омладина уједини?
О Аутору
Ђорђе Весић рођен је 1992. године у Београду. Тренутно је студент четврте године на Правном факултету Универзитета у Београду. Области интересовања су му историја Србије у XX веку, међународни односи и дипломатија. Говори енглески, а служи се француским језиком.
Када је кренула киша, сви су мислили да ће проћи за дан-два. Мeђутим, наставила је да лије немилосрдно. Није прошло много времена пре него што су неодржавани канали почели да преливају, пре него што канализације нису више могле да приме воду, пре него што је она почела да долази до кућних прагова. Иако се поплаве код нас догађају периодично, околности које су нас задесиле у мају 2014. године биле су незапамћене. Услед превеликог проблема, а малог капацитета, држава је почела да пуца по шавовима, па се наметнуло питање – Како се изборити са толиком водом?
Одговор нисмо нашли ни у војсци, ни у другим надлежним службама. Нашли смо га у омладини. Управо у онима који су сматрани „компјутерским генерацијама“, људима без ентузијазма, светиња и циљева. Па ипак, хиљаде младих радника оборило је предрасуду која је владала у друштву. Нису се активирали само они из угрожених подручја, већ и они који су живели у неугроженим местима. Неки су радили на стовариштима, неки у прихватилиштима, али свако од њих је допринео на свој начин. Млади су предузели конкретне кораке како би остварили јасан циљ – спашавање и помоћ угроженима. Тиме су показали да за њих ипак постоји нека светиња за коју су спремни да се боре, а то је опстанак друштва. Међутим, у том тренутку настаје проблем.
Омладина на Макишу
Током ванредне ситуације, показале су се све слабости државне управе, чак и немар у одређеним областима. Из тог разлога млади су морали да се самоорганизују. Заједно су проводили чак и по дванаест сати дневно бавећи се различитим пословима. Неминовно, овакве околности воде ка стварању заједништва. Осећаја да си повезан у једну већу целину и да доприносиш остварењу једног општег, опипљивог циља. То је, иначе, осећај који у свакодневним околностима ретко кад може бити примећен. Та емоција, али и опште расположење омладине представљали су претњу за власт. Јер мисли као што су -Шта ради ова држава?- и -Докле ћемо ово да трпимо?- изречене пред људима спремним на рад и промену, имају далеко већу тежину, него када се искажу у свакодневним околностима. Омладина је била незадовољна и то се могло јасно видети.
Идеје које су тих дана кружиле међу омладином нису могле да буду до краја формулисане. Оптерећена хитношћу ситуације, није било довољно времена за озбиљну стваралачку мисао. Власт је то и искористила, па до накнадних радних акција није дошло. Јер неко је, врло исправно, проценио шта би се на тим акцијама догодило. Хиљаде младих из читаве земље окупило би се на нпр. обнови неког магистралног пута. У тим радним условима би поново почело да се ствара заједништво. Дошло би до размене искустава, мишљења, идеја. Само, овог пута омладина не би била оптерећена црним мислима и хитњом. Овог пута би се радило на дуготрајнијим пројектима. Зато би било више времена за упознавање и за уобличавање тих идеја. Више времена за стварање мреже. Млади из целе Србије могли би на таквим акцијама да се усагласе, осмисле стратегију и почну да делују. Да спроведу своје идеје. Е управо је то оно чега се власт уплашила.
Која је то најочигледнија идеја? Стање не ваља и требало би га мењати. Незадовољство, које и иначе куља из омладине, било би каналисано ка изналажењу решења и ка њиховом остваривању. Осокољена осећајем да је део мноштва које нешто заправо може и да постигне, омладина би могла и желела нешто да предузме. Њено незадовољство било би усмерено управо на оне који су на власти, а последице које би произашле из заједничког политичког дејствовања младих, биле би кобне по владајућу политичку опцију.
Па зашто онда дозволити такво уједињење? Није у интересу власти да дозволи удруживање најјаче политичке силе у земљи, која је уз то и способна да изнесе промене. Зато је власт једноставно препустила радне акције забораву, а то заједништвo одумирању и после пар недеља вратили смо се у статус Quo. Јеркоме је још потребна уједињена омладина која мисли и која жели да се бори?
