(Милан Бабовић)

Да су судије у Хагу јуче носиле перике, многи би се заклели да из њихових уста проговара Џејми Шеј. Јесте, баш онај муцави „гавран“ НАТО, што је 1999. свакодневно извештавао где је све по Србији „Милосрдни анђео“ избацио свој паклени товар.

Чувена обезљуђена кованица, коју је у Бриселу склепао проседи портпарол западне армаде, чула се и у хашкој Палати мира. Да, то је она страшна лозинка под називом „колатерална штета“, под коју су књиговође смрти подвеле, рецимо, спржени воз у Грделици или масакр на варваринском мосту.

Тај семантички Франкенштајн добио је напон у највишој правној институцији УН, када су и несрећници из „Олује“, приковани рафалима за кућне прагове или разнети шрапнелима у збегу прозвани – колатералном штетом!

Колико бестидности у само две речи. Две речи које су онда измислили само да не би рекли – убили смо Милицу Ракић на ноши. Иза те две речи хтели су да сакрију и куполу Беле куће из које је стигао миг Фрањи Туђману да отпочне највеће етничко чишћење у Европи од Другог светског рата.

„Решење је да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану.“

То је изговорио хрватски вођа на егзотичним Брионима. Тог августа 1995. његови бојовници почели су „колатерално“ да туку по српским цивилима и њиховим домовима. Нису грешили. Знали су добро у шта гађају и у кога. Ко тада није погођен, с раном на души је и дан-данас у некој мемљивој бараци у Крњачи или миљама далеко од огњишта.

Тако је „колатерална штета“ постала лицемерна поштапалица легионара новог светског поретка. Испаљена је у Србији, а рикошетирала у Ираку, Либији, Сирији…, најзад и међу страдалницима „Олује“. Милосрдни анђео заокружио је свој огњени „ореол“.

(Вечерње новости)

Ознаке: акција Олуја, Милан Бабовић, хашки трибунал