Pročitaj mi članakUvod u jučerašnje glasanje u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija napravljen je još 2001. godine, kada je nakon suđenja generalu Radislavu Krstiću, prvi put u Evropi doneta presuda o "genocidu" koji su navodno počinili Srbi
Западно пришивање етикете „геноцидног народа“ Србима, „мисија“ је која је јуче кулминирала пред Генералном скупштином Уједињених нација, али која је започела још пре више од две деценије, када је генерал мајор Радислав Крстић постао први човек у Европи коме је Хашки суд судио због наводног геноцида.
Крстићу, који је првостепено осуђен на 46 година затвора и то по оптужници која га је теретила за геноцид, злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања, другостепена пресуда умањила је затворску казну за 11 година. Апелационо веће Хашког трибунала оспорило је његову директну одговорност за „геноцид“, али, како се не би одустало од поенте (проглашавање Срба за геноцидаше), генерал је овом пресудом осуђен за „помагање и подржавање геноцида“.
Управо ова пресуда постала је „замајац“ за све касније, па и овај последњи покушај западних земаља да Србе прогласе за геноцидан народ. Другим речима, све што је јуче кулминирало у Уједињеним нацијама кренуло је од првостепене пресуде Радиславу Крстићу 2001. Квалификација о „геноциду“, која је тад први пут употребљена за дефинисање злочина у Сребреници, никада касније није преиспитивана, већ се у свим каснијим ситуацијама – закључно са јучерашњом – од тога кретало као од готове, већ утврђене чињенице.
За почетак, да би Крстић постао крив за геноцид, дефиницију овог злочина требало је проширити и олабавити, а да би се карте послагале управо онако како је Западу одговарало да одржи свој наратив о „вечито кривим Србима“, помогло је судско веће које је чинило троје судија – једна од њих је Американка Патриша Волд, други је Португалац Алмиро Родригез (који је сада судија Уставног суда „Косова“), а трећи Египћанин Фуад А. Ријад.
Београдски адвокат Томислав Вишњић, који је био Крстићев адвокат у првостепеној фази суђења, сведочио је својевремено у разговору за „Време“ да су судије дуго и пажљиво покушавале да у овом процесу дефинишу шта је то у сребреничком случају била такозвана заштићена група, а та дефиниција је од подизања оптужнице, до образложења коначне пресуде мењана чак четири пута.
„На крају се дошло до става да је геноцид могућ и на ограниченој територији и да се убијање сребреничких муслимана могло узети као потенцијална порука свим муслиманима о њиховој рањивости и беспомоћности када се суоче са српским војним снагама“, објаснио је тада Вишњић.
„Непристрасни судија“ – лојални војник сваке америчке администрације
Кључна фигура у трочланом већу у првостепеном поступку била је Американка Патриша Волд. Она је писала првостепену пресуду која се касније испоставила као кључна у западном гурању тезе да су Срби геноцидни народ.
„Након скоро годину дана (…) написала је значајну пресуду у предмету Крстић, у којој је по први пут утврђено да масакр око 8.000 мушкараца и дечака у Сребреници представља геноцид“, одао јој је почаст „Њујорк тајмс“.
Међутим, ако се погледа биографија Валдове, као и време које је провела у Хашком трибуналу – само да би написала пресуду чија је намера да Србе огласи за геноцидан народ – тешко је поверовати да јој је, приликом ангажмана у Хагу, мотив био „најбољи интерес правде“. Пре ће бити да је судија приликом суђења Крстићу заступала оне који су јој помогли да изгради каријеру, а чије су намере према Србима, нарочито те 2001. године, одмах након НАТО бомбардовања, свима биле више него очигледне.
Реч је, наиме, о жени коју је за један од ултимативних окршаја са Србима препоручило то што је била лојалан војник неколико америчких администрација. У доба Џимија Картера била је у Министарству правде као помоћник министра за законодавне послове, а затим је постала и део Апелационог суда и то као његова прва жена чланица а затим и као главни судија.
„Волд, која је дипломирала на Правном факултету Јејла, сматра се правосудним либералом и задржала је тај став на суду који је постајао све конзервативнији док су републиканци контролисали Белу кућу“, наводи „Вашингтон пост“, док „Њујорк тајмс“ додаје да је управо она била Клинтонов кандидат за судију Врховног суда.
„Она је такође била у разматрању за државног тужиоца (министра правде)„, писао је „Њујорк тајмс“.
У Хагу је била искључиво да би пресудила српском генералу, показују године њеног службовања у овој институцији. Стигла је новембра 1999. године, а одмах након „успешно“ обављеног задатка, свега неколико месеци након писања Крстићеве пресуде, отишла је у Америку по „заслужену“ награду.
Судија која је прва покушала да Србима пришије титулу „геноцидних“ удомила се онда (гле чуда) код Џорџа Сороша – чије испоставе ових дана (исто као и тад) по свету, па и по Србији, активно покушавају да нас убеде да је у Сребреници извршен геноцид, упркос томе што дефиниција геноцида захтева постојање геноцидне намере – односно намере једне групе да у потпуности истреби други народ. За све њих, српске жртве, наравно, и не постоје.
Под Сорошевим окриљем судија Волд основала је и Иницијативу за правосуђе, у оквиру његовог Фонда за отворено друштво.
За „заслуге“, одликовао ју је Барак Обама, додељујући јој, истовремено кад и Билу Клинтону, једну од највећих америчких почасти – Председничку медаљу за слободу.
„Викиликс“: Све је имало политичку позадину
Да се у Хагу тих година пажљиво припремао терен за све оно што ће наступити у наредним деценијама, показује и сам ток Крстићевог суђења, како у првом тако и у другом степену.
Првобитну пресуду, да је Крстић крив за геноцид, 2004. године ревидирало је Жалбено веће којим је председавао Теодор Мерон. Без обзира, међутим, на то што је у жалбеном поступку оспорена првостепена пресуда Претресног већа Патрише Волд по којој је српски генерал крив – није преиспитивана кључна тврдња да се „геноцид“ догодио.
„Чињеница да Претресно веће није приписало геноцидну намеру одређеном службенику у Главном штабу не поткопава закључак да су снаге босанских Срба извршиле геноцид над босанским муслиманима“, наводи се у образложењу пресуде којом је Крстићу затворска казна умањена за 11 година.
И ту се долази до онога што смо одувек знали. Никада није било речи о суђењу српским генералима, већ се увек судило српском народу. Када је „пропао“ случај којим је Крстић требало да буде проглашен за човека који је спроводио „геноцид“, Хашки трибунал није одустао од тога да Србе осуди за „геноцид“.
То потврђује и „Викиликсова“ депеша 04THEHAGUE1033_a.
„Постоји општи утисак међу тужиоцима да је Жалбено веће прво одлучило да Крстић није заслужио осуду као главни починилац геноцида, али да из политичких разлога није хтело да по страни остави налаз да су масакри око Сребренице представљали геноцид. Постигнути резултат изгледа као пресуда коју је писао осамнаестогодишњи приправник, на основу одлуке коју су донели академици и дипломате. Заправо, правни службеник укључен у израду, потврдио је правним службеницима амбасаде да је комора ауторима дала општа упутства и ‘суштину’ и да су писци пресуде морали да одреде како да до ње дођу„, наводи се у овој депеши.
Суштински – задатак је био рећи да су Срби геноцидни. А на хашким службеницима било је да помогну како да се суђење Крстићу у тај оквир уклопи. Иза свега, стајали су, дакле, политички мотиви, који стоје и иза доношења јучерашње резолуције. Крстићевом пресудом пре 20 година, практично, припремљен је простор за оно што се дешава сада. Јер нико после није преиспитивао оно што је „утврдила“ Клинтонова и Сорошева службеница Патриша Волд. Већ је то узето као аксиом на који се позивају сви који би, до данашњег дана, да Србе прогласе за геноцидни народ.
