Прочитај ми чланакЗашто имамо јаку потребу да се утопимо у средину? Није лако штрчати, било да је реч о облачењу, понашању, ставовима. Од малена нас уче да не таласамо, па се понашамо у стилу "куд сви Турци, ту и мали Мујо".
Зашто имамо јаку потребу да се утопимо у средину? Није лако штрчати, било да је реч о облачењу, понашању, ставовима. Од малена нас уче да не таласамо, па се понашамо у стилу „куд сви Турци, ту и мали Мујо“.
Формално, живимо у време великих слобода. Имамо право да се облачимо како желимо, бирамо партнера по свом укусу, мислимо својом главом.
Суштински, сви смо исти. Загледамо оне који се дрзну да обуку нешто што се екстремно разликује од тренутне моде, преврћемо очима кад чујемо да је жена нашла 20 година млађег партнера, не посматрамо благонаклоно ставове супротне од већинских.
Нарочито велики притисак да се уклопе у средину осећају млади, па они који се издвајају често наилазе на осуду вршњака. Наш саговорник истиче да је присутан хаос у социјално прихватљивим понашањима, па млади под притиском некритички усвајају нове вредносне системе. – Најприметније је систематско форсирање сексуализације, личних слобода без одговорности, најсликовитије изражено у шокантним текстовима новокомпонованих певачица, типа: „Нисам више мала мамина принцеза, краљица сам неозбиљних веза“. Уколико се неко од вршњака не слаже са доминантним системом, наилази на потцењивање и омаловажавање групе – појашњава психолог.
Док се издалека дивимо Френку Синатри који је „живео на свој начин“, сами се понашамо по оној „куд сви Турци, ту и мали Мујо“. Од детињства нас уче да не таласамо. Ко не усвоји ту лекцију, схватиће током одрастања да није лако штрчати, било да је реч о облачењу, понашању, ставовима.
Непристајање да чинимо нешто само зато што сви тако раде, буди сумњу. У очима других постајемо „црне овце“, они који се праве много паметни и посебни и стално морају да се издвајају. И пошто смо скренули са „правог“ пута понашања, размишљања и облачења, наилазимо на осуду оних који су навикли да живе по устаљеним друштвеним нормама не осећајући потребу да их преиспитују.
Друштвене норме су нам, ипак, неопходне, јер регулишу живот у заједници, подсећа саговорник „Живота плус“, психолошки саветник Иван Огризовић истичући да се оне формирају како не би долазило до конфликата у вези тога шта се сматра исправним.
– На пример, позитивна друштвена норма коју преносимо деци је не лагати, не варати. Прихватање позитивних норми није штетно, учвршћује припадност групи и побољшава квалитет међуљудских односа. Оне не искључују право особе да се разликује у размишљању и облачењу док год тиме не угрожава људе око себе – каже Огризовић.
Колико је јака потреба за уклапањем у средину показује чувени експеримент из 50-их година прошлог века који је спровео психолог Соломон Еш. Испитаници, њих осам у групи добили су по две картице, на првој је била једна линија, на другој три. Затим су имали једноставан задатак да одаберу којој је од те три најприближнија линија са прве картице. Мада је одговор био очигледан, испитаници су грешили. Зашто?
Јер су заправо сви осим једног били инструисани од стране истраживача да дају погрешне одговоре. Након тестирања 50 учесника, установљено је да се сваки трећи прилагодио мишљењу околине упркос ономе што су му говориле његове очи. У контролној групи где није било притиска да се испитаници конформирају, дат је само 1 посто нетачних одговора. У интервјуима након експеримента, испитаници су открили да су углавном знали да дају нетачне одговоре, али нису желели да их остатак групе исмева или помисли да су чудни.
– Када нека друштвена вредност почне да се истиче као исправна или прихватљива, врло брзо долази до конформирања од стране већине људи, најпре младих и адолосцената. У основи ове појаве је снажна потреба људи да буду прихваћени од стране групе – објашњава психолог.
Истраживања показују да су жене склоније конформизму од мушкараца. Део стереотипне родне улоге мушкараца је да буду независни и своји, док се од жена очекује да буду сензитивне према другима, што води у конформизам како би се очували хармонични међуљудски односи. Без обзира на разлике по половима, поступак конформирања је увек исти.
– Осуда околине је начин на који се врши притисак на појединца да се уклопи у пожељне облике понашања. Али, треба знати да оно што већина сматра нормалним или пожељним није увек исправно. Често је исправан пут тежи и ужи те њиме пролази мањи број људи – подсећа психолог.
Свет какав познајемо не би био могућ без тих људи којима често лепимо етикету „црне овце“. Да они нису „таласали“, живели бисмо у устајалој бари у којој смо сви исти. Конформизам је, говорио је Џон Кенеди, непријатељ раста и тамничар слободе. Али, док се издалека дивимо храбрости „црне овце“ да живи по својим, а не по правилима стада, поставља се питање да ли је то чини срећном.
– Као „црна овца“ добијамо могућност да реализујемо своју слободу као људског бића, личне потенцијале и интересовања. С друге стране, уколико околина нема разумевања, можемо бити врло усамљени све док не пронађемо људе који се слажу са нама и који нас прихватају – упозорава Огризовић.
Стиче се утисак да конформисти много боље пролазе у животу, али и ту вреба замка. Према речима нашег саговорника, живот ће нам заиста бити лакши ако не штрчимо, али само док последице таквог понашања не дођу на наплату. А оне ће свакако доћи ако се на дужи рок понашамо супротно од оног што нам савест налаже.
– Решење је развој личности, критичког мишљења и преиспитивање својих и туђих ставова. Притисцима групе се најефикасније можемо одупрети информисањем о теми која нам се намеће, самосталним доношењем закључака. Битно је остати веран себи, свом осећају и савести. И не треба се предати, потребно је јавно изнети став или неслагање јер ће се увек наћи неко ко ће нас разумети, подржати и прихватити – закључује психолог.
