Прочитај ми чланак
Кад је један наш гастарбајтер отишао на печалбу, од свог немачког станодавца научио је како се усађује патриотизам и негује култ репрезентације. Немци су играли неку утакмицу, а три клинца, ниједан није догурао до десет година, забављала су се у дворишту. Патер фамилијус их је позвао да гледају панцере, али се дечурлија заиграла и као и већина малишана на овом свету својој маштарији дала предност у односу на бесомучно трчање за лоптом чика у шареним дресовима. После два-три неуспешна дозивања, отац је устао из фотеље и уз малу помоћ онога за шта кажемо да је из „раја изашло“ довукао пред телевизор своја три мангупа.
На запрепашћење Србина станара што је децу истукао зато што су радије хтела да се играју него да гледају фудбал, газда му је кратко и прецизно, што би се рекло по немачки, објаснио: „Морају да гледају јер игра Немачка!“
Не би било чудно да су сва тројица некадашњих непослушних дечака у уторак били део егзалтиране масе која је испред Бранденбуршке капије дочекала светске прваке.
Слика пола милиона људи на централном берлинском тргу док славе и поздрављају своје фудбалске иконе, светске шампионе, обишла је планету. Мерцедес Бенц, још један немачки бренд, обезбедио је отворени аутобус за репрезентацију из којег су Клосе и другови отпоздрављали сународницима.
Многи од њих су сатима стрпљиво чекали да угледају нове националне јунаке. Лет с немачким репрезентативцима из Рио де Женеира каснио је неколико сати јер су их бразилски домаћини на аеродрому „испратили“ удесом камиона с пртљагом. Али осим овог стрпљивог навијача, нас више занима како су узвратили строги немачки послодавци према фудбалом залуђеној радничкој класи.
Дали су могућност запосленима да изађу раније с посла и прославе победу на коју је немачка нација чекала скоро четврт века! Сада се већ увелико прича да је их дочекало више људи него што је пре 25 година славило пад Берлинског зида!
Цела та слика прославе титуле мења предрасуде о Немцима који осим реда, рада и пожртвовања умеју да се веселе само уз буре пива на Октоберфесту. Радују се, с правом, дисциплиновани Немци успеху своје репрезентације, макар и преплаћених фудбалера. Важно је да гладијатори данашњице играју под националним грбом и – побеђују.
А како је то у земљи Србији? Кад се српска репрезентација врати с неким одличјем и то прослави испред Скупштине града, готово исти број оних који надахнути националним поносом дођу да отпоздраве шампионима добије одговор у ироничним, исмевајућим коментарима дежурних циника: „Дај Србину хлеба и игара и ето ти феште и социјалног мира.“
Када је Новак Ђоковић поделио срећу са својим земљацима због освајања првог Вимблдона, дежурни смарачи ни тада нису штедели типке: Доста им је тог залуђивање нације Новаком. Он игра за себе, а не за народ, зашто не плаћа порез у Србији? Да ли сте видели да велике нације прослављају тако бучно и помпезно спортске победе? Не! Само оне сиротињске у јужној Америци и ми у космосу изгубљени Срби.
Како ли сада дежурни критичари свега што носи ознаку „made in Serbia“
објашњавају овај дернек у црно-црвено-златној боји најпродуктивније европске нације? Вероватно ће наћи изговор да Немци с просечном зарадом од 3.500 евра то себи могу да приуште, као што могу и годишњи одмор од 30 и кусур дана и више од 10 нерадних дана државних празника.
Проблем је што број сати на послу не подразумева и добро обављен посао и то што српски послодавци мисле да ће од радника имати више вајде уколико га дуже прикује за машином.
Зато од Немаца треба учити организацију и ефикасност у раду, као што бисмо ми њима могли да посудимо мало маште у прослави спортских победа.
(Вести)
