Учини да људи зависе од тебе

11 правило моћи:

Да би сте могли да останете независни, морате увек да будете тражени и свуда потребни. Што се више на вас ослањају, то ћете више слободе имати. Прилагодите ствари тако да су срећа и имућство других од вас зависни и онда немате чега да се бојите. Никада немојте друге научити толико да могу без вас да се снађу.

Кршење правила:

Некада давно, у средњем веку, најамнички војник кондотијер, чије име није забележено, спасао је град Сијену од страних агресора. Како би добри грађани Сијене могли да му се одуже? Нема тог новца ни части који би могли да се пореде са ценом очувања слободе града. Грађани су мислили да начине најамника лордом града, али чак ни то није била довољна компензација. Најзад, један од грађана је стао пред масу и рекао: “Хајде да га убијемо и прогласимо нашим свецем заштитником.”

Тако и учинише.

Гроф од Цормагноле био је један од најхрабријих и најуспешнијих од свих кондотијера. 1442. године био је у служби града Венеције која је била у дугом рату са Фиренцом. Гроф је изненада позван у Венецију. Као веома поштован човек, дочекан је тамо са великим почастима. Те вечери је требало да вечера са дуждем у дуждевој палати. На путу до палате, приметио је да га стража води другим путем него обично. Док су прелазили чувени “Bridge of Sights” (мост видика), схватио је да га воде у тамницу. Окривљен је за обману и следећег дана, на тргу Светог Марка, пред престрављеним грађанима, који нису могли да разумеју како је његова судбина тако драстично промењена, погубљен је.

Тумачење

Многи велики кондотијери у ренесансној Италији имали су сличну судбину као несрећник из Сијене и Гроф од Царманголе. Добијали су битку за битком за своје газде, само да би на крају били погубљени или послати у затвор. Проблем није била незахвалност, него то што је било још много других кондотијера исто тако ваљаних као они. Били су заменљиви. Ништа није било изгубљено њиховим погубљењем. Са годинама искуства и славом, захтевали су све више новца за своје услуге. Било је много боље онда завршити са њима и унајмити млађе, јефтиније најамнике. То је била судбина Грофа од Царманголе који је постао нескроман и независан. Поверовао је у своју славу пре него што се постарао за то да буде заиста незаменљив.

То је судбина (мање насилна, надајмо се) оних који не учине друге зависним од њих. Пре или касније, појави се неко ко може да обави посао исто као и они – неко млађи, свежији, “јефтинији” и мање претећи.

Буди једини који може да уради оно што радиш и учини оне који су те запослили толико зависним од тебе, да те се ни у ком случају не могу отарасити. У супротном, и ти ћеш једног дана бити приморан да пређеш свој “Мост видика”.

Поштовање правила:

Када је Ото фон Бизмарк постао посланик у пруском парламенту, 1847. године, имао је тридесет и две године и није имао савезника или пријатеља. Гледајући око себе схватио је да савезници не могу да му буду либерали или конзервативци из парламента, нити било који министар, а поготово не народ. То је могао бити краљ Фредерик Вилхелм IV. Био је то необичан потез јер је Фредерик био у паду своје моћи. Био је слаб, неодлучан човек који је константно попуштао либералима у парламенту; у ствари, био је бескичмењак и имао је доста особина које Бизмарк није ценио ни лично ни политички. Ипак Бизмарк му се додворавао дан и ноћ. Када би остали посланици напали краља за многе неприкладне потезе, само је Бизмарк био уз њега.

Коначно, све се то исплатило: 1851. године, Бизмарк је постао министар у краљевском кабинету. Сада је кренуо на посао. Приморао је краља да ојача војску, да се супротстави либералима, да ради тачно оно што је Бизмарк желео. Радио је на Фредериковој несигурности, терајући га да влада чврсто и поносно. Полако је повратио краљеву моћ и монархија је поново постала најснажнија сила у Пруској.

Када је Фредерик умро, 1861. године, наследио га је брат Вилхелм. Вилхелм нимало није волео Бизмарка и није имао намеру да га задржи. Али је такође био у истој ситуацији као и брат: имао је непријатеље који су хтели да га уклоне са престола. Чак је размишљао да се одрекне престола, мислећи да није довољно снажан за овакву позицију. Али Бизмарк је поново био ту. Стајао је уз новог краља, дао му снагу за неке пресудне одлуке. Краљ је постао зависан од Бизмаркове снажне тактике како да се одупре непријатељима, и упркос томе што га није симпатисао, убрзо га је начинио својим премијером. Често су се препирали око политике – Бизмарк је био знатно конзервативнији- али је краљ разумео своју зависност. Кад год би премијер претио оставком, краљ би му угодио, и тако стално. У ствари, Бизмарк је био тај који је водио државну политику.

Годинама касније, Бизмаркове акције као пруског премијера, навеле су многе немачке земље да се уједине у јединствену државу. Иако је Бизмарк учинио краља крунисаним владарем Немачке, ипак, Бизмарк је био тај који је досегао славу. Као десна рука владаоца, саветник и витез он је вукао конце.

Тумачење

Многи млади и амбициозни политичари 1840-тих у Немачкој, настојали су да се учврсте око најмоћнијих. Бизмарк је на то гледао другачије. Уједињавати снаге са моћнима може бити глупаво: појешће те за доручак, као што је то урадио дужд Венеције са Грофом од Цармагнола. Нико неће зависити од тебе ако је већ снажан. Ако си амбициозан, много је мудрије да потражиш слабије владаре или послодавце са којима можеш да направиш однос зависности. Ти постајеш њихова снага, интелигенција, њихов кичмени стуб. Колику моћ ти држиш! Ако се тебе ослободе, цела зграда се руши.

Неопходност влада светом. Људи ретко одлучују, осим ако нису приморани на то. Ако не учиниш да си неопходан, готов си првом приликом. Ако, са друге стране, разумеш механизме моћи и учиниш друге зависним од тебе за њихово добро, и ако можеш да повежеш њихову слабост са својим “гвожђем и крви”, како би Бизмарк рекао, онда ћеш надживети своје претпостављене баш као и Бизмарк. Имаћеш све бенефиције власти без недостатака коју носи позиција “господара”.

Кључеви моћи:

Неограничена моћ је способност да учиниш да други чине оно што желиш. Када успеш ово да урадиш не приморавајући, нити повређујући друге, када ти својевољно дају оно што желиш, онда је твоја слава недодирљива. Најбољи начин да ово учиниш је да креираш однос зависности. Надређеном су потребне твоје услуге; он је слаб или неспособан да функционише без тебе; толико дубоко си се заплео у његов посао да би му рад без тебе био веома компликован или би, пак, изгубио драгоцено време учећи друге да би те заменили. Када је такав однос остварен, имаш ствар у својим рукама и моћ да надређени ради онако како ти желиш. То је класичан случај човека иза трона, краљевог слуге који у ствари контролише краља. Бизмарк није морао да приморава ни Фредерика ни Вилхелма да раде у његову корист. Једноставно је ставио до знања да би уколико не добије оно што жели, отишао остављајући краља да “виси”. Убрзо су оба краља играла на Бизмаркову мелодију.

Не буди један од оних који имају погрешно мишљење да је неограничена моћ бити самосталан. Моћ се заснива на односу између људи; увек ће ти други бити потребни као савезници, заложници или слаби господари који ти служе као маска. Потпуно независан човек би живео у брвнари у шуми- имао би слободу да дође и оде кад год пожели, али не би имао моћ. Најбоље чему можеш да се надаш је да други постану толико зависни од тебе и да ти уживаш нешто као обрнуту независност: њихова потреба за тобом чини тебе слободним.

Луј XI (1423-1483), велики Паук, краљ Француске, имао је слабост ка астрологији. Имао је дворског астролога коме се дивио, све до једног дана када је овај предвидео да ће дама са двора умрети у року од осам дана. Када се пророчанство остварило, Луј је био престрављен мислећи да је астролог или убио жену да би потврдио тачност својих тврдњи, или да је био толико врстан у својој науци да су његове моћи претиле чак и самом Лују. У сваком случају морао је бити убијен.

Једне вечери Луј је позвао астролога у своју собу, високо у дворцу. Пре него што је овај дошао, краљ је наредио дворској стражи да, када им да сигнал, ухвате астролога, однесу га до прозора и избаце напоље.

Астролог је убрзо стигао, али пре него што је дао сигнал, Луј је одлучио да му постави последње питање: “Тврдиш да разумеш астрологију и знаш судбину других људи, па реци ми, која је твоја судбина и колико дуго ћеш ти живети?”

“Умрећу три дана пре Вашег Величанства”, одговорио је као из топа астролог. Краљ никада није дао сигнал. Човеков живот је био поштеђен. Паук Краљ не само да је штитио астролога до краја живота, него га је даровао поклонима и лечили су га најбољи дворски лекари.

Астролог је надживео Луја неколико година, побијајући своју моћ предсказивања, али доказујући своју владавину моћи.

Ово је модел: учини друге зависним од тебе. Ослобађање од тебе би могло донети несрећу, чак и смрт, и твој господар се не усуђује да се игра са судбином отарасивши те се. Постоји много начина да се успостави таква позиција. Најзначајнији је да поседујеш таленат и креативност који су, једноставно, незаменљиви.

У току ренесансе, највећа тешкоћа остварења сликаревог успеха била је да пронађе правог патрона. Микеланђело је ово учинио најбоље од свих осталих: његов патрон је био Папа Јулије II. Али папа и Микеланђело су се посвађали око грађења папиног мермерног надгробног споменика и Микеланђело је напустио Рим са гађењем. На запрепашћење оних у папиним круговима, папа не само да га није отпустио, већ га је тражио назад и, иако поносан, молио је сликара да остане. Микеланђело је знао да може да нађе другог патрона, али овај никада не би нашао другог Микеланђела.

Не треба да имаш таленат као Микеланђело, али мораш да имаш способност која те издваја из гомиле. Треба да начиниш ситуацију у којој ти увек можеш наћи новог господара али твој господар никада не може наћи другог слугу са твојим посебним талентом. И ако у реалности ниси незаменљив, мораш наћи начина да изгледа као да јеси. Мораш изгледати као да поседујеш велико знање и вештине како би убедио оне изнад себе да не могу без тебе.

Ово је оно што се мисли кад се каже испреплетане судбине: Као пузавица, ти си се умотао око извора моћи, тако да би изазвало сувише трауме да те одсеку. И ако пропустиш да се “обмоташ” око господара, нека друга особа ће то сигурно урадити,и обезбедити да постане незаменљив/а у низу.

Једног дана, Хери Кона, председника “Columbia Pictures”, је позвала група његових сарадника. Било је то 1951, у време када је “лов” на комунисте у Холивуду, вођен од стране америчког сената био на врхунцу. Сарадници су имали лошу вест: један од њихових запослених, сценариста Џон Хавард Лоусон, проглашен је комунистом. Морали су одмах да га се отарасе, или да се суоче са бесом одбора. Хери Кон није био срцепарајући либерал, напротив, увек је био смртни републиканац.

Његов омиљени политичар био је Бенито Мусолини, кога је једном приликом посетио, и чија му је слика висила на зиду. Ако је некога мрзео, Кон би га назвао “комунистичком свињом”. Али на запрепашћење сарадника, Кон је изјавио да неће отпустити Лоусона. Није оставио сценаристу зато што је био добар писац – било је много добрих писаца у Холивуду. Оставио га је због ланца зависности: Лоусон је био писац Хемфрија Богарта, а Богарт је био звезда “Колумбије стар”. Да се замерио Лоусону, уништио би невероватно профитабилну везу са Богартом. То је било важније него негативан публицитет.

Хенри Кисинџер је успео да преживи многа крвопролића у Никсоновој Белој кући, не зато што је био најбољи дипломата кога је Никсон имао (било је других добрих преговарача), и не због тога што су се одлично слагали, јер нису, нити су делили исте мисли о политици. Кисинџер је преживео зато што се уплео у многе политичке сфере да би посао без њега довео до хаоса. Микеланђелова моћ је била силна, зависила је од вештине, његове способности као уметника, Кисинџерова је била широка. Уплео је себе у толико аспеката и департмана у администрацији, да је та уплетеност постала карта у његовим рукама. Такође му је омогућила да стекне много сарадника. Ако успете да успоставите такву позицију за себе, сваки покушај да вас се отарасе постаје изузетно опасан – свакакве врсте међусобних зависности ће се отплести. Ипак, силна врста моћи даје више слободе него широка, због тога што сигурност оних који је имају не зависи од посебног господара, нити од позиције моћи.

Да бисте начинили некога зависним од вас, један од путева је тактика “тајне интелигенције”. Знајући туђе тајне, имајући информације које они не би волели да објаве, запечатили сте своју судбину на рачун њихове. Недодирљиви сте. Министри тајне полиције су вековима имали овакве позиције: они могу да сломе или начине краља, или у случају Едгар Хувера, председника. Али улога је пуна несигурности и параноје тако да моћ коју пружа, скоро да поништава себе. Не можеш да се опустиш, и које је добро моћи ако ти не доноси мир?

Последње упозорење: немој мислити да ће зависност од тебе твог господара да натера да те воли. Насупрот, можда ће ти се замерити и плашити те се. Али, као што Макијавели рече, боље је бити онај кога се плаше него онај кога воле. Страх можеш да контролишеш; љубав, никад. Зависити од осећања тако променљивог и суптилног као што је љубав или пријатељство, само ће те учинити несигурним. Боље је учинити друге зависним од тебе због страха од последица да те изгубе него, од љубави компаније према теби.

Симбол:

Лоза са много трња

 

Доле се корени шире и иду у дубину.

Горе се лоза пробија у висине опасујући жбуње и стабла

Отарасити се ове напасти захтева много тешког рада и крви

Лакше је пустити лозу да се несметано пење

 

Реч мудраца:

Умети другог обавезати.

Идола не чини који га се боји, него богобојажљиви: паметном је драже да га потребују но да му се захваљују. Учтиво поверење покрадено ће бити ослони ли се на простачку благодарност, јер колико је прво доброг памћења, друго олако заборавља. Већа је корист од зависности но од учтивости; који је жеђ утажио, врелу леђа очас окрене; златну наранџу кад исцедиш, у смеће претвориш: обавеза кад престане, престаје и лепа реч, а с њом и поштовање. Искуство стога први наук учи: који те потребује, никад задовољен да није. Нека те тражи, све и кад ти је надређен; али ту од претеривања вајде нема: нити ваља ћутањем другог на грешку наводити, нити га из сопствене користи пустити да себи штету учини.

(Балтасар Грациан, 1601-1658)

Изузеци од правила:

Слаба тачка тога да учините некога зависним од вас је то што ви, донекле, зависите од њих. Али покушавање да се пређе преко те тачке, значи отарасити се оних који су изнад вас – то значи стајати сам, не зависити ни од кога. Таква је монополистичка стаза Ј. П. Моргана или Џона Д. Рокфелера – да одстране конкуренцију, да буду у потпуној контроли. Ако можете да сузите тржиште, утолико боље. Ни једна независност не долази без цене. Приморани сте да се изолујете. Монополисти обично униште себе унутрашњим притиском. Они обично изазову моћну огорченост, наводећи своје непријатеље да се удруже и боре против њих. Стаза до потпуне контроле је обично уништавајућа и трновита. Међузависност остаје закон, независност редак и често фаталан изузетак. Боље је да себе ставите у позицију међусобне зависности и да пратите овај закон, него да идете обрнутим путем. Нећете имати неподношљив притисак као они на врху, и ваши претпостављени ће заиста бити ваши робови, они ће зависити од вас. 

Два коња

Два коња су носила по један терет. Први је добро ишао, други је био лењ. Радници почеше првом да пребацују терет са другог. Након што су терет са другог на првог претоварили, рече други коњ: “Само ти носи и зноји се! Што се више трудиш, мораћеш више да патиш.” Када су стигли до једне крчме да се мало одморе, власник рече: “Зашто да храним два коња када само један носи терет? Даћу боље првом да једе колико хоће, а другом ћу да пресечем гркљан; имаћу онда бар његову кожу.” И то и уради.

“Фабуле” од Лава Толстоја, 1828-1910 

(Башта Балкана)

Ознаке: Бизмарк, зависност, Микеланђело, моћ, Роберт Грин, Хенри Кисинџер