Прочитај ми чланак
Пријатељицу Милицу сам прије пар година назвала Србијанком, помало љутито ме питала, зашто Србијанка? Одмах потом је констатовала – па ја сам Српкиња.
Недуго након тога, возиле смо се из Сарајева за Београд. Негде у Шапцу је ушла госпођа. Причале смо као и до тада, а она госпођа, која је ушла, почела галамити на нас, јер смо побогу гласне. Погледале смо се. Милица је онако иронично рекла, овакве жене можеш звати Србијанкама, не мене, надам се да ти је сада јасна разлика.
Не знам да ли сви људи који живе на територији Србије не воле ту ријеч, није ни важно. Приметно је да је медији у Федерацији БиХ обожавају. Према писањима сарајевских медија Србија има србијанску, а не српску Владу, Вучић није српски премијер, већ србијански. Ђоковић је исто тако србијански тенисер, ни репрезентација Србије, није српска. Тај тренд у корак прате и западни медији на Балкану.
„Нова србијанска влада: или стари или непознати људи“- пише Дојче веле.
Новинарима Слободне Европе је и Дачић је Србијанац: „Србијански шеф дипломатије Ивица Дачић оценио је инцидент на синоћној фудбалској утакмици Србија-Албанија као смишљену и унапријед планирану политичку провокацију, нагласивши да „Србија не сноси никакву одговорност“ за прекид утакмице.“
Наравно, могуће је да на српском језику нешто каже на један начин, али да је у другим језицима нормирано друкчије. Те да се у рецимо, босанском језику, каже србијански. Но ако бисмо ишли том линијом, морало би постојати правило по коме се на именицу без одбијања слова/гласова додаје наставак -нски. Тада би се, у језику у коме постоји то правило руска Дума, звала Русијанском дума. Јерменски језик би био Јерменијански. Застава Велике Албаније на стадиону у Београду би била Албанијанска.
С друге стране, занимљиво је да када је неко оптужен или осуђен за ратне злочине, па чак и ако није уопште био дио неког судског процеса медји у Федерацији за медије у Сарајеву не важи ово правило. Шешељ је чућете, српски злочинац. Чак и злочини које су починили припадници српског народа имају име, зову се српским. Занимљиво је рецимо да злочини из Другог светског рата никада нису називани немачким злочинима, или аустријским (аустријанским), нити хрватским. Већ фашистичким злочинима, злочинима нацистичке Њемачке, усташким злочинима, или злочинима Независне државе Хрватске итд.
На недавно обновљеној сарајевској Вијећници с друге стране пише:
„На овом су мјесту српски злочинци у ноћи 25/26. 8. 1992. године запалили Националну и универзитетску библиотеку Босне и Херцеговине. У пламену је нестало више од 2 милиона књига, часописа и докумената. Не заборавите, памтите и опомињите!“
И ту није крај језичким провокацијама. Уместо да се каже и напише председник Републике Српске Милорад Додик. У медијима из Сарајева се усталила конструкција председник ентитета Република Српска Милорад Додик. С друге стране када се помиње „ентитет Федерација Босне и Херцеговине“ онда се каже једноставно, само Федерација. Новинари, али и сви остали, ваљда нису имали политикологију на факултетима, па не знају да је реч република означава политичко уређење, као и федерација, а не државни суверенитет од кога страхује званично Сарајево.
До сада нико није реаговао на ово. Лингвисти ћуте. Политичари су често и сами неписмени. За вероват је да ни сами не примећују проблем. Новинари из „ентитета Република Српска“ копирајући рад колега из Сарајева ускоро и сами почети да своје рођаке, који су у току рата у БиХ преселили у Београд зову Србијанцима.
Извор: Србин.инфо – Јелисавета Шешлија
