Како пишу Вечерње новости низ истакнутих историчара је демантовало председницу Хелсиншког одбара Србије која је пред пред Међународни судом правде у Хагу оптужила Србију да је крива за грађанске ратове у бившој Југославији 90их година, јер се прва отцепила од заједничке државе доношењем, како је она навела, „сецесионистичког Устава“ из 1990.

Историчар и проф. беградског Филозофског факултета, др Љубодраг Димић, са катедре Историја Југославије,  истиче за Новости, да када је Слободан Милошевић дошао на власт, економска размена између република пала је на свега два одсто, што је био већ тада јасан резултат де факто непостојања функционалне земље. Професор Димић наводи да је овај процес започео шесдесетих година прошлога века, а да је крајем осамдесетих доживео кулминацију.

Историчар др Љубодраг Димић даље наводи да је разбијање Југославије започело још од кад је пропала српска идеја о асоцијацији градова и региона, а победила словеначка о федерализацији федерације. Фактички, по њему, распад почиње 27. септембра 1989, када су донети амандмани на Устав Словеније, којима је дат примат републичким прописима у односу на савезне; и додаје да су  друге републике донеле уставе пре Србије и њима дефинисале свој положај, а да је Србија је то учинила међу последњима, иако је и пре,  нарочито после Титове смрти, постојао притисак да се то уради – једино је она имала у свом саставу две „мале републике“.

На крају, оповргавајући наводе председнице Хелсиншког одбара Србије, Соње Бисерко, историчар Димић закључује да дешавања у Словенији и Хрватској изазвале су велике силе после пада Берлинског зида, те самим тим, Србија не може бити оптужена за рушење бивше државе; и у том контексту Димић наводи писмо Вилија Вимера, потпредседника Скупштине ОЕБС, немачком канцелару Герхарду Шредеру, где овај отворено каже да је „донета одлука да се исправи грешка коју је начинио Ајзенхауер када је одлучио да се савезничке трупе искрцају у Нормандију, а не на Балкан“.

И академик Василије Крестић, који се у свом научном исторријском раду бавио и бави положајем српског народа у некадашњој Аустријској, односно у Аустроугарској монархији, као и геноцидом који је извршен над српским народом западно од Дрине. наводи да је сведочење прдеседнице Хелсиншког одбора Србије пред Међународним судом у Хагу политички медијски маркетинг, а не исказ који је утемељење у документима.

Он даље сматра да постоји озбиљност, за таквог сведока који без доказа оптужује страну у спору која му се не свиђа, не би ни било места на суђењу, додајћи и да су Словенија и Хрватска подједнако припремале отцепљење и да је стицај околности да је формално прво иступила Љубљана

На крају и Дарко Танасковић, бивши амбасадор наше земље у Ватикану и Анкари, и члан некадашње Комисије за истину и помирење, формиране после петооктобарских промена 2000., у изјави за београдске Новости такође закључује да је сведочење Соње Бисерко екстремна варијанта погледа по ком је Србија, односно Милошевић као њен експонент, крива за распад, рат и највећи број злочина, истичући да то становиште траје у континуитету већ дуго и сада улазимо у његову завршницу.

(Србин.инфо – извор: Вечерње новости)

Ознаке: Љубодраг Димић, Василије Крестић, Дарко Танасковић, Међународни суд правде, распад југославије, Соња Бисерко