Pročitaj mi članak
(Вечерње новости)
Робовање је права реч која описује положај српских радника ангажованих у Уругвају, у месту Монтес дел Плата, где се гради највећа фабрика целулозе на свету. Ја сам, на несрећу, био један од њих. На крају више и нисмо знали за кога радимо. Кад вас ангажује прва фирма, онда вас изнајмљује другој и тако идете из руке у руку. Уговори које сте потписали нико не зарезује. Ако тражите плату, у најбољем случају вам понуде авионску карту уз претњу да се што пре изгубите – узбуђено нам је испричао Сретен Радосављевић, из Мајданпека, који је од маја до 21. јула радио у Уругвају као монтер.
Он се редакцији „Новости“ јавио да потврди наводе текста о тешком положају српских радника који су у Уругвај отишли не само самостално преко разних агенција, већ и оних које су матичне куће из Србије послале на рад у иностранство с уредним папирима и путним налозима.
– Ја сам се, на срећу, извукао, али не знам каква је судбина мојих колега које су остале уцењене и практично заробљене. Многи су, као и ја, радили без радних и боравишних виза и могли би да дођу под удар закона. Покушавао сам да се чујем с колегама у Уругвају, али се више нису јављали. Вероватно им је запрећено да ћуте – каже Радосављевић.
Он наглашава да је дуго преко агенција одлазио на рад у Африку и да није имао лоша искуства све до ове године, кад је одлучио да оде у Уругвај.
– Почетком 2012. сазнао сам да словеначка фирма „Варком“ нуди добро плаћен посао у Уругвају. Пошто немају представништво у Србији позвао сам власника фирме у Марибору који ми је деловао озбиљно. У Уругвај сам кренуо с другом групом радника из Србије које је ангажовао „Варком“ 29. априла. Уговоре смо потписивали на аеродрому, пред полетање авиона – наводи Радосављевић.
Саговорник „Новости“ каже да није видео ништа сумњиво у уговорима писаним на словеначком. Они су потврђивали усмену понуду по којој се сат рада плаћа 10 евра, односно 80 одсто те суме у случају да дође до застоја у раду који није изазван кривицом радника. Плата за претходни месец, према уговору, требало је да стиже петнаестог у текућем месецу.
– На аеродрому су појавио и Аустријанац, који се представио као заступник аустријске фирме „Фелвок“ регистроване у Уругвају, којој нас је изнајмио словеначки „Вартек“. И са њим смо потписивали уговоре, писане само на немачком. Тек касније смо видели да је „Фелвок“ фирма која припада „Глобал стил маунтингу“ из Сент Галена у Швајцарској. И сама прича звучи лудо, замислите како је када упаднете у ту мрежу – с горчином се присећа Радосављевић.
Саговорник „Новости“ каже да су 30. априла стигли с групом од 13 колега у Монтевидео, одакле су аутобусом пребачени до Колоније дел Сакраменто. Одатле су пребачени у седам километара удаљени камп „Њу хенерал“. После здравствених прегледа и процедура за добијање идентификационих картица, без којих не може да се уђе ни у градилиште ни у камп, под надзором приватног обезбеђења, на градилиште су изашли 7. маја.
ГРЕЈАЊЕ НА ОБЕЋАЊИМА
На јужној полулопти је сада зима, а српски радници у Уругвају су упркос обећањима месец дана чекали топле радне јакне, каже Сретен Радосављевић. – Смрзавали смо се. Један од колега се разболео и завршио у болници. Чим се мало опоравио враћен је у Београд „на даље лечење“, без динара накнаде – тврди Радосављевић.
– Вече пре почетка посла у кампу нас је обишао представник „Фелвока“ и строго упозорио да нипошто не контактирамо с људима из синдиката „Сунка“ који носе сиве кациге. Тада нисмо озбиљно схватили приговоре колега из прве групе који су раније стигли у Уругвај. Они су протестовали што плате касне и што су мање од договорених јер им се краду радни сати. Представник „Фелвока“ је обећавао да ће све бити сређено, да је њихово само да раде. Тако смо радили без речи протеста све до 13. јуна, када првих шест колега из прве групе одлази у синдикат „Сунко“ и због неисплаћених зарада и необрачунатих сати започиње штрајк – наводи Радосављевић.
Исте вечери у камп српских радника долази представник фирме „Креста“ која изводи радове.
– Рекао нам је да нас је изнајмио од „Фелвока“ и дао нам потврде банака које су требале да нас убеде да нам је новац уплаћен. Међутим, велики део је недостајао, у просеку није било плаћено од 70 до 100 сати рада. Уместо зарађених 2.400 евра за 240 сати рада, мени је уплаћено 1.550 евра, а и то умањено за банкарску трансакција од 100 евра. Већ ме је хватала сумња, па сам снимио ту потврду и послао је мејлом уругвајској банци. Она ме је обавестила да новца нема, јер га је повукла Фолкс банка у Грацу! Бунили смо се и новац је 23. јуна поново уплаћен, али га је уплатило физичко лице, па нисмо могли да га подигнемо. Онда су паре враћене уплатиоцу. Све је свесно рађено да би се људи преварили – прича Радосављевић.
После ове епизоде у штрајк су ступили сви српски радници које је ангажовао „Вартек“ и предао „Фелвоку“ односно „Глобал стил маунтингу“, а овај „Крести“.
– Онда се опет појавио представник „Фелвока“, наводно из Аустрије, који нас је варао од аеродрома у Београду. Тражио је да се вратимо на посао, али ми смо одбили да радимо без плата. Затим почињу притисци од стране извођача радова „Кресте“ да се хитно вратимао на градилиште, иначе ћемо бити избачени из кампа и нећемо добити карте за повратак кући. Жалили смо се синдикату „Сунка“, који су нам рекли да морају да нас исплате по уговору, по 10 евра на сат, али и да плате превоз до градилишта и назад, као и 600 пезоса дневно за храну – наводи Радосављевић.
Он тврди да је синдикат убрзо променио песму јер се очигледно нагодио с „Крестом“ и српски радници добијају понуду да им се исплати само 7,2 евра по сату рада.
– После тога се делимо на две групе, а ја сам био у оној која је тражила да добије до тада зарађени новац и авионску карту за повратак кући. Кад су нам уплатили новац, представници не знам више које компаније, долазе после 23 сата у камп и траже да пођемо с њима бродом у Аргентину, одкале би наводно полетели авионом ка Европи. Било нам је сумњиво и нисмо пристали. Сутрадан су нам искључили картице без којих нисмо могли ни у градилиште ни у камп. Синдикат нас смешта у део кампа где су колеге из београдског „Термоелектра“, који нам се такође жале да не добијају новац. Ту проводимо пет-шест дана и нико нам се не обраћа до вечери 16. јула, када долазе представници „Кресте“, „Монтес дел Плате“ и „Сунка“ с папирима на шпанском које морамо да потпишемо, иако не знамо шта на њима пише, иначе ћемо бити избачени из кампа без авионске карте. Суочени с тим избором потписујемо.
Радосављевић је са колегом некако платио превоз до Монтевидеа, одакле је 21. јула, преко Сао Паула и Минхена, долетео за Београд.
– Срећан сам што смо жив! – завршава причу Сретен Радосављевић.
