Pročitaj mi članak
(Интернет)
Пре неколико дана навршило се годину дана од када је Џулијан Асанж, оснивач „Викиликса”, ушао у амбасаду Еквадора у Лондону, где је касније добио азил. Тако се спасао од изручења Америци која жели да му суди због објављивања дела њене дипломатске преписке. Некако у исто време на светску сцену је ступио још један узбуњивач, Едвард Сноуден, који је својим открићем потврдио Асанжове тврдње да је на делу свеобухватни надзор телефонских разговора и активности на интернету. Сноуден се и обратио Асанжу и „Викиликсу” за помоћ тако да је сада уз њега на путу до његове крајње дестинације и правни заступник „Викиликса”, бивши шпански судија Балтасар Гарсон.
Урош Балов, оснивач издавачке куће „Албион букс“, која ће након успеха „Неауторизоване аутобиографије“ Џулијана Асанжа ускоро објавити и његову најновију књигу „Сајферпанкс: Слобода и будућност на интернету”, специјално за „Политику” разговарао је са Асанжом и затражио од њега текст о ситуацији у којој се налази, Сноудену, али и вечној дилеми баланса између питања националне безбедности и права на приватност у модерном свету. Асанж је свој текст насловио са „Метаморфозе“ и у њему износи своју бојазан од дистопије, стварања најгорег могућег друштва налик на она описана у романима „1984”, „Врли нови свет”…
„Нису нам више потребне алегорије и машта када размишљамо о процесима и кафкијанству. Оно је напустило странице књижевних дела и сада живи међу нама, прогонећи најбоље и најпаметније међу нама.
Последње две године сведоци смо изузетне политичке радикализације наших друштава, која је повезана са интернетом. Његова едукативна функција је невероватна. Интернет је довео до експлозије јавно доступних информација. Са друге стране људи, када размишљају о ’Викиликсу’ или о информацијама које је разоткрио Сноуден, мисле да сада њихове владе не могу ништа да сачувају. То је једноставно глупост. Ја ’Викиликс’ посматрам као сенку сенке. Моћне групе поседују толико тајних материјала да јавно доступни подаци изгледају као кепец наспрам овог џина тајности. А само да нагласим да смо ми до сада, у оквиру информација које смо разоткрили, објавили преко милијарду речи.
Овакав развој ситуације води ка новој транснационалној дистопији у размерама које никада пре нису виђене. Она не утиче на само једну земљу у једном региону, већ на све земље у читавом свету. Утиче на све земље у исто време, јер су све земље на интернету. У питању је највећа крађа у људској историји. На пример, америчка Национална агенција за безбедност, највећа државна обавештајна агенција, јавно је признала Конгресу да дневно изврши више од 1,6 милијарди прислушкивања телефонских разговора, читања есемесова, мејлова, комуникација на друштвеним мрежама. О таквој количини трансфера знања и моћи, којима располаже већина становника планете, а у рукама је мале, моћне и тајне групе и њених недодирљивих пријатеља, нисмо могли ни да сањамо. Тако је интернет, наше највеће средство еманципације, трансформисан у најопаснијег подупирача тоталитаризма. Претворили су интернет у претњу људској цивилизацији.
Размишљам можемо ли направити аналогију између масовног надзора и оружја за масовно уништавање? Физика нам је омогућила да створимо атомску бомбу, што је затим довело до промене у геополитичким односима. Неке промене су биле позитивне, док су нас друге довеле до ивице потпуне апокалипсе. Ипак, на крају су нас (све осим Јапана) регулаторне мере спасле нуклеарног рата. Сада, уз све већу софистицираност уређаја за надзор и, истовремено, њихову све нижу цену дошли смо до фазе у којој се на сваких 25 година број становника удвостручи, док се капацитети надзора дупло увећају на сваких 18 месеци.
Људи углавном нису свесни колико им се ово насиље приближило, јер сви чинимо разне уступке да се не бисмо суочили са њим. Милитаризација веза међу људима је резултат милитаризације сајбер-простора. То поставља војне и националне обавештајне службе у центар приватних односа – између мужа и жене, оца и ћерке, мајке и сина, између пријатеља, између наших пословних сарадника, и наших политичких пријатеља – и ставља их у контекст војне и националне безбедности. То је као да имате војника који спава испод вашег кревета и слуша сваку реч коју упутите преко интернет чета, имејла, есемеса или у телефонском разговору. И зато се не ради само о пацификовању тих односа, јер се за права увек бори, она се освајају. Једини начин да будемо слободни јесте да очувамо интегритет људи и да се боримо против надолазеће дистопије, а ако све остало не успе, да помогнемо у њеном самоуништењу.
Поставља се питање која је најпозитивнија путања наше будућности. Верујем да је наша нада да имамо што више високообразованих људи. Не мислим на формално образовање, већ на људе који су дубоко свесни тога како људска цивилизација функционише на политичком, индустријском, научном и психолошком нивоу. Такође се поставља питање како обичан човек може бити слободан у оквиру система? Верујем да то није могуће. Нико од нас не може бити у потпуности слободан у оквиру неког система. Због тога верујем да су једини људи који ће успети да задрже своју слободу они који добро познају систем у коме се налазимо. Људи који неће, као Јозеф К., сматрати да је само битно не привлачити пажњу већ ћемо се заједно борити за нашу слободу и наше место у том новом свету. Није извесно да ћемо победити, али нема другог пута за нас.”
